ЈАН ФАБР, један од најзначајнијих редитеља данашњице, Битефовој публици се представља по трећи пут. Након представе ”Моћ позоришних лудости”, награђене на 18. Битефу и представе ”Прометеј Пејзаж II” којом је отворен 45. Битеф 11, ове године бићемо у прилици да видимо ”Олимп”, продукцију која по својим амбицијама, превазилази читав досадашњи опус овог аутора. ”Олимп- у славу култа трагедије”, представа је која траје двадесет четири сата, па је Битефов уметнички тим, већ месецима, најављује као ”фестивал у оквиру фестивала”.
Познат као један од најсвестранијих уметника нашег времена, Фабр је у послење три деценије деловао као уметник перформанса, позоришни редитељ, кореограф, аутор опера, драмски писац и визуелни уметник. Међународна критика слаже се у мишљењу да представа ”Олимп” обједињује сва његова знања и таленте, а београдска публика је очекује не само као уметничко ремек-дело, већ и као парапозоришни догађај, ”театарску рејв журку”.
Са Јаном Фабром, разговарали смо одмах по његовом доласку у Београд. Наше прво питање односило се на необичну дужину представе, јединствену у богатој и необичној историји Битефа.
- Зашто двадесет четири сата?
Зато што физички не бих могао да издржим три дана и три ноћи. У време Античке Грчке ритуали посвећени Дионису трајали су три дана. Након дванаест месеци рада сам заједно са својом компанијом схватио да је двадесет четири сата већ доста психички и физички тешко и да је то довољно.
- Како то утиче на глумце?
Неки од њих су будни по петнаест, шеснаест сати тако да је то фантастично искуство. Начин на који тела постају контаминирана временом и умором, како се психички и физички реагује и начин на који се изговара текст. Све је то део истраживања y процесу рада.
- Која је највећа разлика између Ваших предходних представа и ове?
Ова представа је мало успешнија (смех). Ја сам тип уметника који увек истражује и претражује. Тако је и са мојом визуелном уметношћу, чим видим да нешто постаје успешно, ту се зауставим. Четрдесет година сам заузети уметник и увек систематички бирам идеју за експериментално истраживање.
- Одакле потиче идеја за ову представу?
У мом писању и визуелној уметности још од седамдесетих година могу се приметити елементи као што су мотив Прометеја и Сизифа; увек ме је инспирисала старогрчка тематика. Пре шест или седам година, постао сам мало старији, мало мудрији и спремнији да разумем све ове грчке трагедије и преведем их на свој језик. Често се дешава да се млади режисери окушају у Шекспиру и Чехову, а да још на то нису спремни. То је лепота живота: што више од њега узмеш, то му више можеш вратити. Потребан је цео живот да се постане млад уметник, тако да ви имате још пуно времена за то.
- Какве су досадашње реакције публике?
Сад смо се вратили са извођења у Париза на коме је било хиљаду шесто људи који су остали свих двадесет четири сата, а аплауз је трајао тридесет осам минута! Немам никаква очекивања од публике, волео бих да људима могу да пружим нешто лепо. Публика је слободна да ради шта жели.
- Која је главна ствар коју сте желели да постигнете овом представом?
Када сам правио ову представу нисам размишљао о њеном успеху, мислио сам да ће на крају извођења остати педесеторо људи и тиме бих био задовољан. Обишли смо тринаест градова али је представа још увек процес који траје. Код мене се процес рада и стварања завршава након последњег извођења. Радим са својим глумцима и плесачима на турнеји, трудим се да им пружим разноврсне начине рада да се не би претворили у ”ауто пилоте”. То их учи живоj уметности и мислим да је веома битно да их, као редитељ, у овој трупи подстичем на рад, на промену. Представа је већ тридесет или четврдесет посто другачија у односу на извођења од пре две године.
- Да ли свако извођење гледате?
Увек сам ту ”иза дугмића”… Између расвете и тона, правим кишу и маглу. Увек сам ту иза сцене да помогнем екипи, да их посаветујем, да имамо предговоре и поговоре. То је процес који траје дан и ноћ.