Како је изгледао Ваш „епик трип“ током овогодишње селекције? Шта је било најузбудљивије?

Иван: Супер ми је ово питање, нико ми га још није поставио! Убедљиво најтрипознији, највише епик и најузбудљивији трип био је одлазак у Антверпен, пре годину дана, на представу Олимп Јана Фабра. Нисмо унапред знали да ће током ноћи бити могућности да се спава у самом позоришту, оно што ми сада такође организујемо у Сава центру: вреће за спавање, пољски кревети и сл. Зато сам имао собу у најближем хотелу и само ме је одговорност према новцу за путовања, којег Битеф уопште нема много, натерала да два пута по два-три сата прилегнем у хотелу, а не у самом позоришту: завидео сам онима који су све време остали у театру. Током ноћи, једном сам прошетао по фоајеима овог барокног здања да осетим ту необичну атмосферу: људи су, заиста, спавали свугде, неки млади су се грлили и љубили, било је врло мирно и тихо. Све је наликовало збегу током ваздушног напада... Оно што ме је изненадило јесте да није било више живости изван сале, а с обзиром на дионизијски карактер представе и ноктуралну атмосферу. Верујем да ће Београд да однесе убедљиву победу по том питању. (смех)  

Да ли сте пошли од конкретне идеје или сте на основу виђеног доносили одлуке?

Иван: Иде вам нешто, ово је такође баш добро питање (смех). То је највећи изазов када желите да направите селекцију с изоштреним тематским и естетским концептом. Да рекапитулирамо још једном (шта ћете, професорски епиц трип): естетска линија 51. Битефа јесу представе дугог трајања (тзв. "durational performances"), тематска су велике, древне приче наше, западне цивилизације: цела грчка митологија, Библија, српска епска књижевност средњег века. Када се овим својствима представа из главног програма дода још и чињеница да је већина њих приповедачке а не драмске структуре, онда је јасно откуд "епиk" у наслову 51. Битефа. Што се тиче трипа, њега тумачите како вам воља: или као путовање уназад у изворишта наше цивилизације, а зарад тога да видимо где смо је то изневерили и издали, или као халуцинацију, омамљеност, катарзу. Ово друго тумачење појма "трип" заснива се на сулудој, трипозној сценској поетици неколиких представа (пре свега Фаброве, али и обе Мондтагове), као и на психофизичком ефекту, по мени исцелитељском, које дуго трајање оставља на све нас... Да се сада вратим на ваше питање. Обе линије главног програма, и тематска и естетска, а које се укрштају у слогану Епик трип, проистекле су из представе Олимп. Она је прва изабрана, мада смо доста одуговлачили да је и званично позовемо. Разлог томе је искључиво њен „габарит“, а овде сада мислим само на финансије. Знали смо да с њом можемо да имамо релативно мали број представа, а хтели смо да имамо јединствену, заокружену кураторску причу, концепт. Зато је селекција трајала много дуже него обично, морали смо Филип и ја да будемо врло обазриви, те сад наша продукција ломи главу како да све то реализује. На томе им се овом приликом јавно извињавам, али и захваљујем, јер је њихова трпељивост за наше кашњење уродила пуним плодом: имамо селекцију која се концепцијски одлично држи, што, наравно, не значи да ће свака представа наићи на хвалоспевни пријем. И да коначно пружим и конкретан одговор на ваше питање: увек треба поћи од представа, а не задавати концепцијски оквир унапред, јер би то било теоретичарско насиље над уметношћу. Када се склопе саме од себе бар три представе које причају сличну причу, онда се већ у наставку селекције трага сасвим циљано, у складу са концептом који су изабране представе формирале.       

Да ли, дакле, мислите да би представе у форми и садржају попут „Планине Олимп“, не нужно и у трајању, могле да буду догађаји који би приближили позориште младима, али и свима који су можда развили аверзију према конвенционалном театру?


Иван: Апсолутно верујем у то! Као што смо више пута истакли, и по својој сценској поетици, али и по трајању које нам омогућава и споредне, занимљиве садржаје изван сале, ова представа наликује рејву... Уосталом, по одзиву младих гледалаца, студената, који већ сада можемо да региструјемо, мислим да смо започели веома важан стратешки посао за Битеф: разбијање предрасуде о елитизму, херметичности, и почели да радимо на стварању нове публике.


Како објашњавате чињеницу да ове године имамо на Битефу по две представе истих редитеља? Хоће ли нешто слично бити пракса и убудуће?

Иван: То ми питање већ није уопште јасно, мада ми га многи постављају. Објашњавам га као јасан уметнички став, избор и одлуку. Сценска поетика Ерсана Мондтага конститутивна је за неке аспекате концепта Епиц трип, Лоренцијева за све. При томе се ради о веома значајним редитељима, једном који се вишеструко доказао на Битефу и апсолутни је љубимац његове публике (Лоренци) и другом који је сасвим супротно, Битефов дебитант. Он би могао да буде и наше овогодишње „откриће“ у ширим, светским оквирима, пошто је рад овог младог редитеља већ добро познат у немачком говорном подручју, али не и изван њега. Многи страни гости долазе у Београд баш да би видели његове представе. Откривање и промоција нових и значајних имена светског позоришта једна је од изворних мисија Битефа.

Шта су онда најважније идеје и тенденције које ће се Битеф трудити да пласира у најближој будућности?

Иван: Битеф ће сваке године, док га водим, имати те две линије: естетску и тематско-проблемску. Трудићемо се да, мање или више успешно, сваке године издвојимо и мапирамо неке појаве које се, у уметничком смислу, могу схватати као радикалне, превратничке, различите, па и нове у савременим извођачким уметностима. То је била мисија Битефа од његовог оснивања, само што је онда, у доба позног модернизма, било много лакше издвајати те појаве него данас, у овом мноштву разнородних токова, ауторских поетика, извођачких форми.

Шта Битеф у идејно-драматуршком смислу разликује од осталих сличних фестивала ове године, али и уопште? Да ли су етичко-естетски приступи подједнако важни у односу на форму и да ли то треба одвојено анализирати у контексту селекције?

Филип: Оно што је новина, јесте Меденичин уметнички концепт фестивала, који сваке године подразумева да све или велика већина представа у главном програму морају да задовољавају макар један од два основна критеријума: естетски и проблемски. Овај први се заснива на представама изузетно дугог трајања, као што сте чули, док се проблемска линија базира на одлуци да се селекција прави од представа које нису настале на основу драмског текста, већ на основу највећих наратива наше цивилизације (Библија, античка трагедија, српска епска поезија,..).

У току је процес фестивалске копродукције „Царства небеског“. Да ли можеш да нам кажеш нешто о идеји или концепту? Да ли нас очекује представа налик Лоренцијевим режијама које смо гледали претходних година?

Филип: Јернеј Лоренци ће се на 51. Битефу представити публици са две представе. Једна је Библија, први покушај у продукцији Словенског народног гледалишча Љубљана, док је друга Царство небеско, у копродукцији Народног позоришта из Београда и Битеф театра. Одлука да се ове две представе играју дан за даном, наравно, није случајна. Прво, управо због тога како би публика Битефа могла да препозна развој и континуитет Лоренцијеве поетике из представе у представу. Друго, како би публика била у могућности да види једну типичну „лоренцијевску“' представу са најбољим домаћим глумцима и упореди његов рад у различитим срединама.

Из перспективе драматурга, шта би било најзначајније или најзанимљивије у смислу драмске форме представити публици у наредним издањима фестивала?


Филип: Савремено позориште подразумева толико богатство жанрова и форми. Прошлогодишње издање Битефа се управо фокусирало да на то да покрије што већи број различитих врста позоришта: од лецтуре-перформанса, преко плесног и документарног позоришта, све до драмског, све са циљем да докаже да је ''све то позориште''. Од ове године, концентришемо се појединачне феномене. Шта ће то конкретно бити у наредним издањима фестивала, у овом тренутку нисмо у стању да кажемо.
 
Да ли постоје идеје о евентуалном промовисању новог домаћег текста у оквиру будућих продукција фестивала?

Филип: Мисија промовисања домаћег драмског текста првенствено припада националном фестивалу драмског текста, Стеријином позорју. У том смислу, заиста не постоји потреба за  разрађеном стратегијом по овом питању. Са друге стране, како ћемо се у оквиру будућих фестивалских продукција бавити повезивањем уметника из различитих средина са циљем креирања уметнички релевантних позоришних представа, не видим зашто тиме не би био обухваћен и домаћи драмски текст.
 
Колико сати ти планираш да проведеш на „Планини Олимп“?

Филип: 24. Колико ћу заиста издржати, видећемо.


Разговарао Ђорђе Живадиновић Гргур