Фестивал почиње за непуних месец дана. Шта је у фокусу овогодишњег 51. Битефа? У којој су фази припреме?
Припреме фестивала улазе у завршницу контролисано, добро и уобичајено. Битеф фестивал организује тим врло искусних, мада младих људи, који су прави експерти. Ове године велике захтеве пред нас поставља представа Олимп , двадесетчетворосатни спектакл Јана Фабра, чија је организација, налик организацији фестивала у фестивалу. У организационом смислу је то новум, нешто што нисмо имали до сада. Ипак, све пројектујемо до детаља, како то увек урадимо када припремамо Битеф фестивал. Са друге стране, то је и представа која је светски спектакл и представа коју ћете вероватно видети сада и никада више. Вероватно нећете моћи да је видите у ширем региону. То је, не само препорука, него на неки начин обавеза света који се бави позориштем - да погледа ову представу. Она је сигурно један од кључних догађаја историје позоришта прве половине 21 века. За нас је значајно што је ова представа на Битефу. Битеф као фестивал мора да има такве искораке у формалном и садржајном смислу. Мислим да је то значајно и за нашу државу и за уметнике у њој. Не само да морам да препоручим, већ и као уметник, културни радник, да сигнализирам, обележим, подвучем - да је ова представа заиста - нешто што не смете искуствено игнорисати. Што се осталих представа репертоара тиче, селекција Ивана Меденице доследна је слогану фестивала Epic trip, односно епско путовање. Сви људи који знају отприлике шта је или слуте шта се крије иза тог наслова ће на овогодишњем репертоару наћи неке себи важне личне, аутентичне тачке ослонца. Да ли у представи Снег, или у представи (Са)слушање трупе из Ирана, Библији Јернеја Лоренција или пак нашој фестивалској копродукцији, исто у режији Јернеја Лоренција.
Како тумачите слоган овогодишњег Битефа Epic trip Како се карактерише епско у контексту данашњег времена?
Увек се ломим да ли Битеф мора да има неки јасан концепт, једну јасну линију или би могао да буде скуп феноменалних жанровски и стилски различитих представа без прецизног ил икаквог заједничког повезитеља, именитеља. Чини ми се да је ове године то потребно. Умнији људи од мене кажу да је мит, у ствари - истина која се није догодила. Потребно је да данас наново причамо митске приче, али онако како је то примерено људима у овом времену. Невероватно је, доказ налазим у класичној литератури, колико је наша цивилизација у техничком смислу напредовала, а у идејном и духовном је готово на истом нивоу или назадује од свог забележеног постања. Очекивано је када путујеш и нешто откријеш, нешто тражиш и налазиш, да се надограђујеш, да постајеш бољи. Ми већ вековима путујемо, а нисмо бољи. Због тога ми је интересантно ово наше епско путовање из визуре једног човека који сваким даном покушава да неким чином буде бољи и себи и својима, породици, људима са којима ради. Мислим да је наш задатак, нас људи на овом свету, а поготово људи из друштвених и хуманистичких области, да овај свет покушају да учине лепшим и бољим. Трудим се да сваким даном нешто допринесем на том плану. Овогодишњи Битеф кроз епску ширину и покууушаће да захвати широко и високо, као што Олимп представа захвата, питање времена, са жељом да говоримо о садашњем времену и тренутку. Суштински морамо говорити о нашем времену, а да прошлост која је иза нас ценимо, поштујемо и вреднујемо. Будућност је углавном неизвесна, а садашњост је обавеза нашег делања јер је то тренутак у којем ми живимо. И сада је само тренутак и већ нам измиче и према томе што нам измиче не можемо бити неодговорни. Од тога се трудимо да направимо нешто што би био квалитет. То није увек ни могуће, ни лако, нити једноставно. Нисмо увек расположени за тако нешто. Сви смо ипак људи, оптерећени различитим бригама…
Каква је била подршка Министарства културе републике Србије и Града Београда у реализацији овогодишњег издања Битефа?
Имам утисак да је фестивал прошле године поново вратио ту боју, тај реноме фестивала који је неупитан. Наше чврсто опредељење је да Битеф фестивал мора да опстане. Превагнуо је позитиван и афирмативан став код људи који одлучују о томе колико пара треба једном фестивалу који има овакве референце и који има овакву амбицију. Ове године не можемо бити незадовољни. Објективно, Србија није богата земља и ми смо стално у кризи. Добили смо новац, који смо, да тако кажем, очекивали и није испод очекивања. Ако кажемо да постоји проблем финансија, онда се то своди на једно врло слабо препознавање, пре свега националних компанија у могућности рекламирања кроз један европски бренд. То је оно што ме збуњује, да неке компаније које имају лепу и велику продукцију, производњу и амбицију, уопште не региструју Битеф и неке друге фестивале као могућност за сопствену рекламу и пробој на тржиште. Када кажете „Битеф“ у било ком делу Европе, људи знају шта је то. Они знају да је то фестивал. Чак и они који се не баве позориштем или се не баве културом знају да постоји неки позоришни фестивал у Београду који реферише неку варијанту конекције истока и запада. Људи се сећају тог времена, алтернативе, провокације коју можда нису видели, али су о њој читали. Битеф је име које звони. То је велико звоно српске културе. Проблем постоји да то звоно звони стално и да звони јако и да оглашава саборност, и да је то значајан позив да се окупимо, не само као људи из културе, него уопште око онога што вреди у Србији. Изненађује ме и погађа да људима који имају средстава, могућности и амбиције да буду још већи као компаније, морам да објашњавам значај Битефа. Они који су данас спонзори Битефа су заиста људи који врло јасно размишљају и промишљају свој имиџ и своју будућност. Драго ми је да имамо један скуп компанија које су често уз нас, које су благонаклоне према ономе што су проблеми Битефа и које нам помажу. Други проблем је наша амбиција. Ове године нам пара недостаје само због наших амбиција, али напросто, не можете да радите овај посао без одређене врсте ризика у смислу, да сте амбициозни да то буде још боље. Да нисмо довели Олимп ми данас не би имали никакав проблем у организацији фестивала. Да нисмо довели немачку представу Снег, која је за нас важна јер наставља континуитет немачког позоришта на Битефу и сигурно је једна од најзначајнијих у Европи и свету, исто не бисмо имали проблем. Ми смо желели да то буде у Београду, на Битефу и да буде сада. Нисмо желели да чекамо годину дана. Желели смо обе представе, желели смо представу из Ирана, (Са)слушање, да све оно што имамо буде сада. Мислимо да град и ова држава и људи који живе овде, а све нас је мање, неки одлазе, а неки пребрзо умиру, заслужују овакав фестивал. Ово није фестивал Београда, он се само ту одржава. Упорно, већ годинама говоримо да је Битеф фестивал у Србији. Ове године приказаћемо showcase у Суботици позоришта на мађарском језику које настаје у Србији. То нам је једнако важно. Веома битно позориште. Ту постоје проблеми у финансијском сагледавању ствари. Очекивали више пара од спонзора, али смо, изгледа, били претерано амбициозни.
Да ли бисте нам рекли нешто више о пратећим програмима ове године?
Showcase је део пратећег програма којим се трудимо да направимо везу са позориштем из Србије и са позориштем које настаје у Србији. Прошле године смо имали Showcase београдског позоришта, а сада смо се определили за три представе из Суботице. То је веома битно јер је Битеф место одакле се, банално речено, купују представе. Јернеј Лоренци је у једном разговору рекао да је његова Илијада одавде добила стартну основу за своју европску верификацију. На фестивал долазе људи који желе да виде шта настаје на регионалном нивоу и не иду у Хрватску или Словенију посебно да би видели неку представу, него су долазили у Београд. Помало не форсирамо тај регионални концепт, али ове године желимо да покажемо нашим гостима и уметницима и критичарима, као и људима који су задужени за поједине фестивале у другим земљама нешто што настаје у позоришном свету наше земље. То је наша обавеза уз ово што радимо на главном програму. Традиционални пратећи програми су Полифонија и Битеф на филму и они имају свој смисао и разлоге. Ми као кућа, Битеф театар, имамо обавезу промоције независне сцене, савременог плеса, свега новог у позоришту. Све је то наша обавеза и ми то у току фестивала покушавамо да кроз пратеће програме и тај сегмент стваралаштва у нашем граду и држави препоручимо. Сви наши пратећи програми су препорука нашим гостима да уз оно што желимо да виде са главног програма, погледају још нешто. На неки начин, то је и махање заставицом неким људима у нашој средини који не знају, не стижу, не могу да перципирају ту врсту уметничке делатности, односно, позориште. Тако да је Битеф тих својих осам до десет дана, скуп свега што стоји у статуту Битеф театра као његова обавеза и његова идејна основа.
У Битеф театар ће остати на репероару фестивалска копродукција Царство небеско. Није тешко не запазити да је реч о продукцијском изазову, обзиром да је реч о сарадњи два готово дивергентно уређена позоришта, алтернативнијег и независног Битефа и националног, Народног позоришта у Београду? Колико је такав вид копродукције новум на нашем позоришном небу?
Ми имамо тај неки спецификум да је позоришни фестивал старији од позоришта које је у ствари његов оснивач. То је, како се каже, парадокс, али фестивал има 51. годину, а театар ће 2019. тек имати 30. Што би рекао Шекспир - „У том лудилу“ система, фестивал је имао своју почетну иницијативу, а онда су госпођа Мира Траиловић и Јован Ћирилов јасно уочили да представе које долазе на фестивал морају имати свој одјек кроз годину која је између два фестивала. То је једно интелигентно, вешто, разложно размишљање на коме је основан Битеф театар. Желимо да кроз фестивалску продукцију повежемо фестивал и театар. Заједно са Народним позориштем радимо копродукцијски представу за Битеф фестивал која ће бити током наредне сезоне, а верујем и касније, у наредним сезонама, наша заједничка продукција и стални репертоар и Народног и Битеф театра. Пошто се први део представе игра у Народном позоришту, на сцени „Раша Плаовић“, а други део у Битеф театру. То је чак и једно практично путовање (=трип) јер ће публика путовати неких мање од километар (*према интерет мапи - 808м је удаљеност ако се иде преко Скадарске улице из Булевара Деспота Стефана, поред Дома Војске) колика је раздаљина између наше две куће, да би из Народног стигла на други чин Царства небеског. Та копродукција је апсолутно битефовско чудо, али мислим да је у овом моменту то потпуно логично. Народно позориште је послењих неколико година доказало сву могућу виталност једне институције, о којима ми увек имамо лоше мишљење - зато што су кабасте, треба им пуно времена, зато што не прихватају идеје са стране, а то није случај Народног позоришта. Тим поводом се захваљујем и Дејану Савићу и Жељку Хубачу на изузетно коректној сарадњи. Са друге стране је Народно позориште заиста показало да у смислу репертоара и интерпретације осмишљеног репертоара има апсолутно модернистички приступ у времену у којем сада живимо. Ни једно позориште у Београду нема у овом тренутку тако актуелан и занимљив репертоар као Народно позориште. Битеф је перјаница тог алтернативног, које, нажалост, у овом тренутку у Србији није у пуној снази из разних разлога. Било је логично да две куће које су у овом тренутку најпотентније, у уметничком смислу покушавају да пронађу начин за сарадњу. Ако се томе дода један од најинтересантнијих редитеља у региону, Јернеј Лоренци, онда је то један тријумвират који, надам се, иза себе има једну добру основу, а испред себе веру да ће направити добар пројекат. Мени ту не делује ништа логичније, да баш Народно и ми, Битеф театар направимо копродукцију са човеком којег смо, на неки начин, промовисали у овој средини. Уз све проблеме које таква копродукција носи, као и свака копродукција, комплекности које се подразумевају, јер су то, како сте и рекли, две потпуно инкомпатибилне куће, потпуно другачије конципиране, другачије пословне климе, где је све различито, али уметничка идеја је прстен који држи те снопиће повезане. Наша вера је да уметност може да премости све проблеме организационе природе које можемо да очекујемо. То је изазов, а у уметности не можете да бежите од изазова и то је за нас креативно. Када људи питају шта је креативно код продуцента, па ево, ово је креативно, јер углавном сада продуценти Народног и Битефа креирају начин на који ћемо доћи до оне креације коју сви очекују. То сви занемарују, а у овом тренутку је та врста креативности на делу, уз оно што настаје као позоришни чин на пробама.
И ове године очекујете важне госте и међу фестивалском публиком?
Волео бих да на отварање Битефа и током представа буде више људи у публици који су не само везани за културу, већ и из јавне делатности у Србији. Верујем да на тај начин можемо да избришемо тај, по мени непотребан и лажан сукоб између културе и државног естаблишмента. Не видим разлог да се држава било која, а поготово наша, плаши уметника или да се плаши онога што уметник каже. То је напросто нешто што не чини државника или неког човека који има симболичку моћ која је орочена. Уметници су људи који мисле својом главом и у овом тренутку је то понекад и можда радикално, али објективно. Уметничко дело је нешто што се не тумачи само у садашњем времену и уметнички исказ није само нешто што се тумачи у времену које је настало. Оно се прожима и кроз наредне године, ако не и векове. Због тога ми је мало чудно да због неких, условно речено, страхова - на представама, на књижевним вечерима и на изложбама има мало људи који су у принципу заслужили да то виде, јер су, условно речено, дали паре, не своје, него државне. Ако неко представља ову државу, волео бих да га видим на некој изложби и на представи, а поготову на отварању фестивала попут Битефа. То је мој апел, да напросто избришемо ту врсту неких тензија које су очигледно присутне и јасно уочљиве у односу државе и уметничког миљеа. Ни један уметник није у стању да угрози државу, поготово не државу у којој живи, то је просто један нонсенс. Не треба да понављамо ствари које су нам се већ десиле. Шта би било са опусом Милоша Црњанског да није морао због одређених ставова идеолошке природе да се потуца по Лондону и по свету, да живи оскудно и на маргини или какав би можда био Пекићев опус да није морао због свог идеолошког става да иде у затвор? Данас њих учимо и препоручујемо их кроз лектиру. Нема разлога да правмо такве грешке због идеолошке разлике. Позориште је место сусрета, где треба расправити неке ствари и оно настаје на дијалогу. Нема дијалога без позоришта, али дијалог није само на сцени, можемо га водити и пре представе, после на коктелу и касније да причамо о нашим разликама захваљујући позоришту. Хајде да се видимо у позоришту и да ту рашчистимо све оно што нам можда смета и код једних и код других.
Разговор водила Ружица Ања Тадић