U Festivalskom centru održana je promocija knjige „Početi iznova: promena teatarskog sistema“ teatrologa i kulturnog analitičara Dragana Klaića u izdanju izdavačke kuće „Klio“. Studiju su predstavili Ljubica Ristovska (teatrolog i pozorišni menadžer), Milena Dragićević Šešić, (profesorka Fakulteta dramskih umetnosti), Jovana Karaulić, (doktorant na FDU), Nebojša Bradić (urednik kulturno-umetničkog programa RTS-a i urednik edicije „Ars scena“) i Ivan Medenica (umetnički direktor festivala).
Ivan Medenica je u uvodnom obraćanju iskoristio priliku da skrene pažnju na uspeh televizijskog prenosa predstave Jana Fabra „Olimp“, koji je po podacima RTS-a pratilo više od 220.000 ljudi. Ocenivši ovaj događaj kao značajan za decentralizaciju kulture i popularizaciju pozorišta, Medenica je preneo i utiske same trupe „Trublejn“, koja se krajnje pozitivno izjasnila o reakcijama beogradske publike, budući da su nezvanično ovo izvođenje predstave okarakterisali kao jedno od najboljih do sada.
Nakon kratkog uvoda, o samoj knjizi je govorio Nebojša Bradić, pristupivši joj iz ugla urednika kulturnog programa. U duhu dešavanja oko „Olimpa“, naglasio je značaj upotrebe mobilnih telefona i interneta za distribuciju pozorišnih predstava u okviru sveopšteg ubrzavanja sveta usled upotrebe digitalnih tehnologija. O praktičnim problemima prilagođavanja pozorišta savremenim prilikama iz prve ruke je okupljene obavestila i Ljubica Ristovska kao upravnica Narodnog pozorišta u Subotici (Népsínház Subotica) u periodu od 1999-2016. godine. Ristovska je demonstrirala uticaj koncepata iz studije profesora Klaića na producentsku praksu, navodeći odluke poput angažovanja većeg broja mladih pozorišnih stručnjaka, dinamizacije pozorišne zgrade tokom rekonstrukcije ili uvođenja pratećih programa za publiku koje su u skladu sa sugestijama u „Početi iznova“, kao i da su se one pokazale kao veoma uspešne u negovanju Narodnog pozorišta.
Teoretski pogled pružile su Jovana Karaulić i Milena Dragićević Šešić; kao centralni problem knjige izdvojile su definisanje uloge nekomercijalnog teatra u današnjem svetu. Kao što je „Olimp“ pokazao, pozorište i dalje može da pokrene diskusiju, smatra Jovana Karaulić. Upravo potencijal pozorišta kao kritičke alatke društva, za nju predstavlja deo javnog interesa koje ono može da zastupa, što bi uz inovativnost na estetskom planu moglo da bude kriterijum za dodeljivanje subvencija koje bi na adekvatan način iskoristile prednosti nekomercijalnog teatra. Profesorka Dragićević Šešić je govorila o legitimacijskoj krizi današnjeg instutcionalnog pozorišta i poimanju kulture kao suvišnog luksuza koji treba prepustiti komercijalnom sektoru, jednom od ključnih problema kojima se Klaićeva studija bavi. „Ne možemo više igrati na ono što je pozorište bilo nekada, moramo da postavimo novu paradigmu“, rekla je okupljenima, dodajući da je upravo polemički karakter Klaićeve knjige njena najveća vrednost. Brojni primeri evropske pozorišne prakse koji su predstavljeni u studiji pozivaju na razmišljanje o primenjivosti njihovih rešenja na drugačije uslove poput onih u Srbiji. Kako Dragićević Šešić smatra, institucionalno pozorište zbog modela subvencija i dalje ima najveći značaj u okviru pozorišnog ekosistema, što ovu knjigu čini naročito relevantnom za domaću scenu. Kao profesorka pozorišne produkcije, ona je istakla i značaj Klaićeve formulacije „isticanje sopstvenih osobenosti“ kao univerzalnog uputstva za oporavak i razvoj nekomercijalnog pozorišta, načina da se premosti problem koji autor naziva „nejasnom ulogom“ ovakvog teatra u današnjem društvu.
O knjizi
U studiji „Početi iznova: promena teatarskog sistema“ Dragan Klaić razmatra perspektivu institucionalnog pozorišta u Evropi, uz poseban osvrt na njegov naizgled uspešniji komercijalni pandan. Iako po navodima autora ciljnu grupu ove knjige predstavljaju upravnici, odbori i druga tela koja upravljaju rasporedom državnih subvencija za kulturu koje održavaju nekomercijalnu scenu u životu, „Početi iznova“ je veoma informativno i korisno štivo za svakog pozorišnog profesionalca ili laika zainteresovanog za problematiku konkurentnosti instutcionalnog pozorišta. Klaić uspešno suprotstavlja prednosti i mane nekomercijalnog pristupa teatru, demonstrirajući moguća rešenja na brojnim praktičnim primerima iz savremenog iskustva, pritom zadržavajući i istorijsku perspektivu, doprinoseći kako i apstraktnoj odrednici samog pojma institucionalnog pozorišta, tako i pružajući nacrt za konkretne strategije koje mogu da poboljšaju njegov rad.
Najznačajniji zadatak institucionalnog pozorišta Klaić vidi u održavanju nekomercijalnog, umetničkog teatra u životu. Subvencije omogućavaju nezavisnost u odnosu na finansijsku uspešnost predstave i samim tim mogućnost rediteljima da na scenu postavljaju kontroverzne teme na inovativne načine, da neguju skrajnute oblike scenskog izvođenja poput savremenog plesa ili pozorišta za mlade, ali i da ožive i aktuelizuju klasičnu dramu u novom ruhu. Unutar institucionalnog pozorišta lokalna sredina stiče šansu da na umetnički način održi svoju autentičnost u okviru sveopšte globalizacije kulture kroz estesku obradu njenih aktuelnih problema, tradicije i kroz negovanje mladih autora. Naravno, u pitanju su potencijali institucionalnog pozorišta u njegovom idealnom stanju; situacija danas je potpuno drugačija naročito nakon finansijske krize iz 2008. godine. U sažetom rezimeu na kraju knjige Klaić definiše aktuelni problem na sledeći način:
„Instutcionalno pozorište suočava se sa ozbiljnim kulturnim, političkim i finansijskim izazovima, ali uhvaćeno između tržišne trke za publikom, sponzorima i medijskom pažnjom i zavisnosti od subvencija koje dolaze od sve nezainteresovanijih političara, ono nema puno načina da na njih odgovori.“ (str. 161)
Odgovore na ove izazove Klaić u svojoj knjizi uglavnom pokušava da nađe na strani odnosa pozorišta prema publici, prepuštajući samom delu da bude agent pozorišta kod pretpostavljenih čitaoca u političkim redovima. Identifikujući probleme u rukovodstvu, stegnutim modelima produkcije, repertoarskim strategijama po modelu švedskog stola, zatvorenosti pozorišnih zgrada i neadekvatnim sredstvima privlačenja publike, Klaić prezentuje alternativne strategije za osmišljavanje pozorišta. Gotovo sva rešenja na pojedine probleme on nalazi u primerima iz prakse, u vidu svojevrsne potvrde da su ona makar u nekim uslovima uspešna; ovakav pristup nadopunjuje se sa vrlo oštrom i konkretnom kritikom, što studiju u celini obeležava kao vrlo praktičnu i prizemnu. Pomenuti rezime je naročito koristan, budući da sažima sve glavne tačke Klaićevog rezonovanja u privlačnoj formi liste, a zbog svoje samostalnosti lako je zamisliti da se upravo ove poslednje dve strane koriste na sastancima rukovodstva ili u nastavi kao uvod u problematiku instutcionalnog pozorišta.
Sintetički osmišljena i istovremeno prilično aktuelna, Klaićeva knjiga se pokazuje kao korisna alatka i u definisanju nekomercijalnog teatra i u osmišljavanju njegovog opstanka i daljeg razvoja.
Jovana Vujanov