“Premerio sam čitav svet, i pio kišnicu iz kanala”
Zbog specifičnog formata svoje “predstave nad predstavama”, reditelj Jan Fabr zamolio je organizatore Bitefa, da ove godine izostane s klasičnog Susreta sa autorima, odnosno sa bitefovski tradicionalnog razgovora sa publikom. Budući da njegova predstava “Olimp - u slavu kulta tragedije” traje puna 24 sata, činilo se da bi najavljeni razgovor, u toku predstave, odvukao publiku iz sale. “Za vreme pauza”, naglasio je reditelj, ”I publika treba da odmori.” Sem toga, postavljati pitanja o predstavi, pre nego što smo je pogledali do kraja, nije zahvalno i moglo bi da pokvari gledalački doživljaj. Zato je, umesto okruglog stola, za Jana Fabra i Milenu Bogavac, dramaturškinju i dugogodišnju moderatorku Bitefovih Susreta sa autorima, organizovan “tajni razgovor na javnom mestu”. Među tri hiljade ljudi, u toku prve “pauze za spavanje”, a nakon potpisivanja svoje knjige “Noćni dnevnik”. Ovaj intervju, objavljujemo u celini.
MILENA BOGAVAC: Gospodine Fabr, za početak, želim da vas podsetim da smo već jednom razgovarali. Bilo je to na otvaranju 45. Bitefa, na ovoj istoj lokaciji, u Sava Centru. Tada ste na Bitef došli sa svojom predstavom “Prometej Pejzaž II” i zato bih volela da našu konverzaciju nastavimo tamo gde smo stali. Osim činjenice da se “Prometej Pejzaž II” i vaša nova predstava, bave motivima iz antičke tragedije, zanimljivo je i da ste ih radili sa istim autorskim timom. Autor teksta, dramaturškinja, kompozitor - isti su u obe predstave. Zato bih vas pitala o vezi između ove dve predstave, kao i o prirodi vaše dugogodišnje saradnje sa ovim autorima.
JAN FABR: U svom životu, radio sam tri različite verzije Prometeja. Jednu, krajem sedamdesetih; drugu - 1988. i treću, pre nekoliko godina. Antičke likove kakvi su Prometej i Sizif, naći ćete i u mojim ranijim radovima i tekstovima, iz sedamdesetih i osamdesetih. Uvek me je interesovalo da uključim antičke obrasce u svoj rad. Pravio sam i skulputure sa ovom tematikom. Bronzane skulputure. Ono što je ključno jeste činjenica da su svi ovi radovi za mene bili neka vrsta mentalne pripreme za rad na “Olimpu”. Kada je reč o saradnicima, počeću od Miet. Miet Martens je moja stalna dramaturškinja. Radim sa njom već trideset tri godine. Ona je trideset i tri godine pored mene. Veoma mi je važna, za inspiraciju. Ona je kao neki muzički instrument koji mi neprestano svira, neprestano govori i često je kritički nastrojen prema meni. Fantastična je i fantastično je raditi sa njom. Tokom svih ovih godina, razvili smo duboko, spiritualno prijateljstvo. Ona je, za mene, nezamenjiva saradnica i prijateljica.Što se tiče kompozitora koji je napisao ovu muziku, treba da vam kažem da je Dag Tedelman jedan od najpoznatijih belgijskih pop umetnika: radi odličnu pop muziku i sjajno pleše. Kod mene je došao kao glumac, u jednoj od predstava. Bilo je to 2000. godine i tada sam ga doživljavao kao izvođača. U narednim godinama, postao je poznati kompozitor i pop umetnik. Od tada sarađujemo na drugom nivou. Komponovao je muziku za razne moje projekte. Kao i svi izvođači, i Dag je bio svakodnevno prisutan na probama ove predstave. Dvanaest meseci, radili smo svakodnevno. Bukvalno svakog dana. Probe su nam počinjale u jedanaest časova i trajale sve do tri sata ujutru, narednog dana. Kompozitor je radio na probama, pisao i prepravljao muziku za različite tačke. Tako je bilo i sa piscem. Jeron Olyslagers je pisao i dopisivao tekstove, na probama… Bila je to jedna radionica koja traje. Bio sam veoma srećan što možemo potpuno da se posvetimo tom radu, tokom čitavih
godinu dana.
MILENA BOGAVAC: To je, između ostalog, i jedna od stvari koju sam želela da vas pitam. Koliko sati proba je potrebno, da bi se kreirala predstava koja traje dvadeset četiri sata?
JAN FABR: Šest godina pripreme sa dramatrurgom, piscem i kompozitorom, i dvanaest meseci proba. Trupa je imala svakodnevne časove i treninge joge, kenda, baleta… zatim moja predavanja. Nakon toga smo počinjali probe, koje su trajale do ponoći… a posle proba smo ostajali da razgovaramo, sve do tri ili četiri ujutru. I tako godinu dana!
MILENA BOGAVAC: U programu vaše predstave, primetila sam još neka značajna imena. Recimo, veoma uvažene gostujuće dramaturge. Radili ste sa H. T. Lemanom, najznačajnijim teoretičarem postaristotelovskog pozorišta, a među gostujućim dramaturzima je i priznati umetnik Luk Van den Drajs. Koji je bio njihov doprinos ovom projektu?
JAN FABR: Moja dramaturškinja, Miet Martens za koju sam već rekao da mi je trideset godina najbliža saradnica, misli da je dobro da u procese uvodimo i gostujuće dramaturge. Nas dvoje se previše dobro znamo, što ponekad može da bude otežavajuća okolnost, u procesu. Zato su tu gostujući dramaturzi koji sa nama analiziraju naše probe, jer imaju svežiji uvid. Luk Van den Drajs je dramaturg koga najčešće pozivamo. On je profesor na Univerzitetu u Antverpenu i drugo prati moj rad. Od osamdesetih godina, objavio je nekoliko knjiga i bezbroj članaka o tome što radim. Dobro je upućen u moju estetiku, ali je takođe i jedno veoma kritičko oko. Dolazi na naše probe, jednom mesečno, gleda probu a zatim me oštro kritikuje. Govori mi stvari kao što su: “Ova semiotika mi je nejasna… Ovaj postupak niko neće razumeti… Zašto ovo… zašto ono… Zašto, zašto, zašto?” To zna da bude dosta produktivno. Sličnu stvar radi i Fredi Dekrej (Freddy Decreus). Sa njim se poznajem od 1985. godine, često me je intervjuisao i pisao je o mom radu. Takođe pozivamo i jednu damu. To je Elena, koja je specijalistkinja za antiku i grčke tragedije. Njih smo pozvali da budu sa nama, da žive u Antverpenu mesec dana i da svakodnevno dolaze na probe. Vodili smo i zajedničku, obimnu korespodenciju. Elena je kao i Fred Dekrej, naučnica. U ovom procesu, razmenili smo zaista mnogo pisama. Dobro je kada u jednom ovakvom radu, imate pomoć “iz spoljnog sveta”. Hans Tis Leman je, takođe, dobro upućen u prirodu mog rada. On je duboko zaineresovan za moje procese i posebno za evoluciju mog rada, kroz godine.
MILENA BOGAVAC: U vašoj knjizi, “Noćni dnevnik” često nazivate svoje glumce i izvođače “ratnicima lepote”. Htela bih da vas pitam kako “regrutujete” ove ratnike i šta podrazumeva njihov trening na dužnosti odbrane lepote?
JAN FABR: U ovoj predstavi, na sceni imamo četiri generacije. Els Dekukelije je legendarna belgijska glumica. Radi sa mnom duže od trideset godina. Mac Mon Van Overmir je takođe legendaran. Tu je i Any Zuper i generacija četrdesetogodišnjaka. Oni sa mnom rade dvadesetak godina. Generacija glumaca u tridesetim… zatim idu oni najmlađi, u dvadesetim. Skoro svi oni su već sarađivali sa mnom u različitim projektima. Za potrebe ove predstave, putovao sam Evropom da bih video više od pedeset plesača i glumaca, koje su mi preporučivali. Bila je to jedna “putujuća audicija”, tokom koje sam posetio Berlin, Rim, Amsterdam, Brisel i mnoge druge gradove. Izabrao sam petoro najboljih. I oni su došli u Antverpen da rade sa našom trupom. Imali su neku vrstu master-klasa, koji je trajao dva meseca. Na kraju ih je ostalo troje, koji su nastavili da rade predstavu sa nama. Ovaj ritual izvodim pred svaku veću produkciju. Idem da gledam ljude, mnoge ljude… I želim da ih gledam dugo, pre nego što donesem odluku. To su moje audicije.
MILENA BOGAVAC: Interesantno mi je kada se referišete na brojne projekte iz vaše, zaista impresivne karijere. To me podseća da sam, pre dva dana, u intervjuu koji ste dali za naš festivalski blog, pročitala jednu vašu zanimljivu izjavu. Kazali ste da je umetniku potreban čitav život, da bi postao mlad. Zato sam htela da vas pitam: da li umetnik postaje mlađi, kada se bavi drevnom tematikom?
JAN FABR: Mislite na tragedije?
MILENA BOGAVAC: Da. Na antiku. Uvek se postavlja to pitanje: da li je antička umetnost najstarija ili “najmlađa” umetnost, s obzirom da je nastajala “kada je svet bio mlad”?
JAN FABR: Moje je mišljenje da je antika veoma savremena. Medeja je, za mene, priča o sirijskoj majci, koja ubija svoju decu, jer ne želi da ih odgaja ISIS. To su sve savremene priče, u velikoj meri o meni, ili o vama. Ali, u njima ima još više okrutnosti, nego u svetu u kome mi danas živimo.
MILENA BOGAVAC: Kritičari vaše predstave, mahom se slažu u mišljenju da je glavni lik u ovoj predstavi - vreme. Zbog toga bih volela da vas pitam za vaše mišljenje o pojmu vremena. O pojmu vremena u savremenom društvu, ali i o tretmanu vremena u vašim predstavama.
JAN FABR: U čitavom mom opusu, od kraja sedamdesetih do danas, vreme je ključni pojam. Vreme je nešto što se može videti i na mojim crtežima. Vreme je skoro kao partitura, nešto što “vidite”, a zapravo osećate i u mojim likovnim radovima. Osećate to vreme koje mi je bilo potrebno da stvorim taj rad. Ja verujem u vreme. Na sceni, u pozorištu, vreme je veoma važan element. Vreme kao mreža. U toj mreži se stvara diverzitet. U nju se polako, veoma polako hvataju različiti sadržaji.
MILENA BOGAVAC: Hvala vam na inspirativnim odgovorima. Za kraj, želela bih da vam postavim jedno malo ličnije pitanje. Kakav je osećaj kada vam svi govore da ste genije i kako na vas, kao umetnika, utiče opšte mišljenje o tome da su vaše predstave revolucionarne, da zauvek menjaju istoriju pozorišta?
JAN FABR: Uspeh je opasan otrov. Nikada nisam verovao u uspeh! (Smeh.)
MILENA BOGAVAC: Zaista?
(Još smeha.)
JAN FABR: Zaista. Već četrdeset godina, ja sam potpuno okupiran svojom umetnošću. Premerio sam čitav svet, nekoliko puta i pio sam kišnicu, iz kanala. Imam obe strane, poznajem obe stvari… I to je dobro za umetnika. Da ponekad bude slavljen, a ponekad ponižen. To je ono što nas drži u formi.
MILENA BOGAVAC: Zahvaljujem vam se na ovom razgovoru, inspirativnom iako netipičnom za naš festival. Ovo je prvi Susret sa autorom, bez publike, u istoriji Bitefa.
JAN FABR: Zahvaljujem se ja vama, na razumevanju.
Razgovarala Milena Bogavac