Међународна трибина

Тема Трибине јесте феномен који пресудно или значајно одређује представе Quizoola! трупе Форсд Ентертеинмент, Олимп Јана Фабра, па и Библија, први покушај Јернеја Лоренција: реч је о врло дугим представама (трају 3, 5, 6, па чак и 24 сата). За овакве се представе или, шире посматрано, извођења, често користи израз „durational performances“. У тим представама, а кроз дуго трајање које се физиолошки перципира, искуство времена се издваја као средишње: оно више није спољашња околност извођења, већ његова главна тема. Када анализира феномен времена у постдрамском позоришту, Ханс-Тис Леман проширује ову хипотезу, тврдећи да не само споро или дуго, већ свако „освешћено трајање“ извођења (дакле, и изузетно кратко, као у представи Војник руског редитеља Димитрија Волкострелова која траје 15 минута, прим. И. М.) чини да време почињемо да опажамо, да га с нивоа пуке извођачке датости уздижемо на ниво теме. Кад говоримо о спором и дугом трајању, треба имати у виду да се „естетика успоравања“ јавља и у другим уметностима - рецимо, на филму - али, да је, због аспекта догађајности, посебно изражена у извођачким уметностима.

Анализирајући феномен „великог“ у позоришту, па тако и дугог трајања, француски теоретичар Фредрик Морен износи провокативну хипотезу да овај феномен увек чини да „напустимо театар“, како фигуративно тако и дословно. Дуго трајање имплицира „кризу репрезентације“, чини да и чврсто структурисана представа постане перформанс. Ако из теоријског пређемо у уметнички говор, онда ова хипотеза добија јаку потпору у оном што тврди редитељ Тим Ечелс, један од оснивача енглеске трупе Forsd Enterteinment, која је светски чувена управо по својим „durational performances“. Дуго трајање врши психофизички притисак на извођаче, они се умарају, концентрација им попушта, тако да с временом постају рањиви, гледаоци их доживљавају не као ликове већ као стварне људе - баш као у перформансу. Само трајање брише разлику између уметности и живота, нешто што почиње као структурисано уметничко дело завршава се потпуно другачије, закључује Ечелс. Овоме се може додати да трајање има исти ефекат и на гледаоце, па да се и с њихове стране, током извођења, полако брише граница између уметности и живота (задрема се, или се на неки други начин релативизују позоришне конвенције).

Полемички настројен према феномену дугих представа, Морен истиче њихове парадоксе, између осталог и тежњу ка бесконачности (може бити и само имплицитна). Парадокс бесконачности јесте тај што се она у потпуности опире мимезису: по дефиницији, не може се представити. У вези с тим, Морен истиче да Боб Вилсон, чији су и чувени рани радови експериментисали с временом, „периодично сања“ о бесконачној представи, а коју би гледаоци, наравно, гледали с прекидима, спорадично... Управо због тих нужних прекида и спорадичности, тежња ка бесконачном извођењу, тврди француски теоретичар, постаје додатно парадоксална: као у неким врло дугим перформансима Марине Абрамовић или Техчинга Хсиеха вишак прераста у недостатак, празнину.

Осим чисто естетских, дуге представе имају и друштвени, па чак и политички аспект. Дуго трајање утиче, као што је истакнуто, и на саму публику. Тражи да се препустимо ритму и енергетским таласима такве представе, те да се, у садејству с другим гледаоцима и извођачима, ослободимо свакодневних стега, оних које нам је цивилизација вековима наметала. Као таква, представа која врло дуго траје постаје проживљена цивилизацијска, политичка алтернатива нашем свету ужурбаности, површности, исхитрености... С овим се схватањем слажу сви теоретичари који су последњих година испитивали феномен дугих представа. Оно одговара и Лемановој хипотези о самим извођачким формама, те начинима комуникације између гледалаца и извођача као специфичној манифестацији политичности у постдрамском позоришту.  Уместо да се прилагоди времену брзине, позориште се све чешће, наглашава Жорж Бани, поставља полемички и критички, поново открива и слави спорост која је одликовала давно прошла времена.

И у овом погледу Фредрик Морен уочава контрадикторност и парадоксалност дугих извођења. Он такође превасходно истиче да су дуге представе (политичка) субверзија савремене цивилизације засноване на свеопштој дисперзији, убрзању, исплатљивости, могућности да нешто постане предмет конзумације. С друге стране, Морен упозорава да је управо предимензионираност онај „квалитет“ преко ког савремено друштво „обиља и разузданог умножавања“ врши комодификацију уметности.

На основу ових хипотеза, могу се издвојити нека општа и почетна питања (и такве дилеме) повезане са феноменом дугих представа:

  • да ли „ексцеси трајања“ заиста нужно доводе до тога да време почињемо да перципирамо као позоришну тему/позоришни проблем; да ли постоје дуге представе у којима то није случај?
  • да ли дуго трајање неминовно лабави структуру представе, те замагљује границу између живота и позоришта, и чини да представа, чак и ако није тако постављена, прераста у перформанс (да се њен догађајни/искуствени аспект појачава)?
  • да ли су дуге представе заиста политичка/цивилизацијска алтернатива свету ужурбаности, површности, рентабилности и конзумеризма, или је њихова грандиозност управо начин на који савремена култура обиља комодифкује уметност?

 

Иван Меденица

 

Извори

Banu, Georges, "L'interface du grand format", Le Grand format: Les Alternatives Théâtrales 119, 2013.

Etchells, Tim, "When theatre is the time of your life", The Guardian, 27. 02. 2009.

Lehmann, Hans-Thies, Постдрамско казалиште, ЦДУ/ТкХ, Загреб/Београд, 2004.

Maurin, Frédéric, "Le grand et ses paradoxes", Le Grand format: Les Alternatives Théâtrales

 

На Трибини учествују театролози и уметници различитих генерација који су испитивали феномен „ durational performances “ било из угла уметничке праксе, или из угла теоријских истраживања о њему самом или о уметницима који су овај феномен артикулисали у својим представама, као што су Боб Вилсон, Марина Абрамовић, Питер Брук, Кристијан Лупа, трупа Форсд Ентертеинмент и многи други:

проф. др Марија Шевцова (Универ. Голдсмит, Лондон; уредница часописа New Theater Quarterly), проф. др Жорж Бани (Нова Сорбона - Париз 3, уредник часописа Alternatives théâtrales, почасни председник Међународне асоцијације позоришних критичара), Кети Наден (глумица, кооснивач трупе Forsd Enterteinment, Шефилд), проф. Горан Сергеј Присташ (Академија драмске умјетности, Загреб, кооснивач колектива BADco, оснивач и први уредник часописа Фракција) и Бојана Јанковић (гостујући предавач на Royal Central School of Speech and Drama, Лондон, позоришна редитељка и критичарка)

Модератор Трибине: проф. др Иван Меденица, Факултет драмских уметности у Београду, уметнички директор Битефа