BIBLIJA, PRVI POKUŠAJ

Jedan od vodećih slovenačkih, ali i evropskih pozorišnih reditelja, Jernej Lorenci, nastavlja svoje istraživanje scenskih mogućnosti velikih epskih i drugih nedramskih tekstova na kojima se zasniva naša civilizacija. Posle Homerove Ilijade posvetio se Bibliji, iz koje je, u saradnji s glumcima i umetničkim timom, izdvojio samo nekoliko tekstualnih celina, kao što su Knjiga o Jovu ili Psalmi. Predstava je, paradoksalno, ujedno i minimalistička i monumentalna. Minimalistička je zato što, osim stolica na kojima glumci sede dok čekaju svoju scenu, u predstavi nema scenografije, ali nema ni scenskih efekata ni dinamičnog mizanscena: ona pre nalikuje prezentaciji radionice za glumce. Monumentalna je, međutim, zašto što se iza vrlo malog prostora za igru otkriva beskraj prazne pozornice, a prevashodno zato što sjajna glumačka igra, u kombinaciji sa govorom i fizičkom radnjom, ostavlja utisak snage i grandioznosti. Ta igra, najveća vrednost predstave, preispituje mogućnost energetski jakog, emocionalno i duhovno proživljenog, ubedljivog i istinitog kazivanja biblijske reči u savremenom pozorišnom idiomu, a bez ikakvih psiholoških, socijalnih i sličnih (nasilnih) približavanja našem vremenu.

O PREDSTAVI

U pokušaju da na scenu postavi Bibliju, kreativni tim vođen rediteljem Jernejem Lorencijem, kao polazište uzima međusobno veoma različite biblijske tekstove. Među njima su Pesma nad pesmama, Knjiga propovednikova, Knjiga proroka Jezekilja i Knjiga o Jovu. Svaki od tih tekstova bavi se nizom svojevrsnih pitanja i problema, i svaki na svoj način predstavlja izazov za postavljanje na scenu. Ima li igde bilo kakve skrivene univerzalne poruke? Možda se ona sastoji u večitoj ljudskoj težnji za bliskošću, u večnoj čežnji, krhkosti i potrebi čoveka da bude prihvaćen, da ne ostane sam, u čovekovom odnosu prema Bogu i prema drugima… Pesma nad pesmama se, zbog svog erotskog naboja, jasno izdvaja među odabranim tekstovima. Bibliju, prvi pokušaj karakteriše izvanredan ansambl u ulogama glumaca.

O AUTORIMA

JERNEJ LORENCI (rođen 1973. u Mariboru, Slovenija) režijom počinje da se bavi još kao srednjoškolac, u mariborskom Mrtvom gledališču. Diplomira 1999. s postavkom Sofoklove Antigone (1996). Godine 1997. učestvuje u osnivanju Pozorišne škole Prve gimnazije u Mariboru. Po završetku studija, Lorenci počinje da režira u pozorištima Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Bio je umetnički direktor Mestnog gledališča Ptuj i osvojio je niz državnih i međunarodnih priznanja. Godine 2006. postaje asistent, a 2007. vanredni profesor na odseku za Pozorišnu i radio-režiju Akademije za pozorište, radio, film i televiziju u Ljubljani. Za svoj rediteljski rad dobio je mnoge nagrade, uključujući Nagradu Pozorišnog festivala u Mariboru za najbolju predstavu (Pročišćeni Sare Kejn, 2002, i Poludela Lokomotiva, 2012, obe u produkciji Drame Slovenskog narodnog gledališča iz Ljubljane), Gran pri Festivala Zlatni lav u Umagu (za predstavu Pročišćeni, Sara Kejn, 2002, SNG Ljubljana), Nagradu za najbolju predstavu festivala Edž Ponto (Čežnja i smrt Silvije Plat, 2003, Sarajevski ratni teatar SARTR u koprodukciji sa Kulturnim društvom B-51 iz Ljubljane, 2003), tri nagrade Pozorišnog festivala u Mariboru za najboljeg reditelja (Ep o Gilgamešu, 2006; adaptacija Nebojše Pop Tasića, SMG, Eshilova Orestija, 2009, SNG Ljubljana, i Oluja Aleksandra Nikolajeviča Ostrovskog, 2012; MGL), nagradu „Zlatni smijeh“ za najboljeg reditelja na 35. Danima satire u Zagrebu (2011), nagradu za najboljeg reditelja na BITEF-u u Beogradu, Prešernovu nagradu (2014), Politikinu nagradu za najboljeg reditelja na 49. BITEF-u (Homerova Ilijada, 2015, MGL, SNG Ljubljana i Cankarjev dom), nagradu „Anđelko Štimac“ za najboljeg reditelja na 23. Međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci (Poludela Lokomotiva, 2016, drama SNG Ljubljana) i „Zlatni lovorov vijenac“ na festivalu MESS u Sarajevu (Kralj Ibi, drama SNG Ljubljana).

MATIC STARINA rođen je u Celju, 15. avgusta 1980. godine. Završio je gimnaziju u Novoj Gorici, a potom studirao Dramaturgiju na Akademiji za pozorište, radio, film i televiziju u Ljubljani. Kao glumac, izvođač, asistent režije i, pre svega, dramaturg, bio je autor niza projekata i adaptacija tekstova. Sarađivao je s velikim brojem značajnih slovenačkih reditelja i pozorišnih stvaralaca, među kojima su i Jernej Lorenci, Gregor Luštek, Matjaž Farič, Tomi Janežič, Janez Starina, Mala Kline. Ostvario je saradnju sa svim većim institucijama kulture u Sloveniji, među kojima su Drama Slovenskog narodnog gledališča u Ljubljani, Mestno gledališče ljubljansko, Cankarjev dom, Slovensko mladinsko gledališče, Mestno gledališče Ptuj, SNG Nova Gorica, SLG Celje, Zavod Flota, Plesni teater Ljubljana, EN KNAP GROUP, Festival Ljubljana, Prešernovo gledališče Kranj. Van granica Slovenije sarađivao je sa gradskim pozorištem u Brnu, Hrvatskim narodnim kazalištem i Zagrebačkim kazalištem mladih. Predstava Tartif, u produkciji ZKM-a, u režiji Jerneja Lorencija, osvojila je nagradu za najbolju predstavu na 37. Danima satire Fadila Hadžića, koji se održavaju u pozorištu Kerempuh u Zagrebu, a publika ju je proglasila i za najbolju predstavu u sezoni 2013 (Teatar hr. 2013).

IZVODI IZ KRITIKA

Moglo bi se reći da je ova predstava vrhunac Lorencijevog bavljenja spiritualnošću. Zajedno sa timom izvanrednih glumaca, otisnuo se u zajedničku avanturu, u jedno ponizno, skromno i teatarski intrigantno postdramsko preispitivanje tema koje potresaju Stari Zavet, kakva je ona o patnji Jova, o čoveku koga iskušava Bog. Biblija je jedna od Lorencijevih velikih tema i jedan od drevnih kanoničkih testova koji grade temelje njegovog pozorišta rituala, duhovnosti i mašte. Tumačenje Svetih spisa uvek se završava tek na pokušaju.

Marjana Ravnjak, Slovenska televizija

Biblija, Prvi pokušaj predstavlja traganje za putem do svesti savremenog čoveka uz pomoć knjige nad knjigama, kao i pokušaj predočavanja religijskog sadržaja savremenom gledaocu u nameri da ga se, uprkos današnjem bezbožništvu i ciničnom individualizmu, podseti na korene civilizacije i, pre svega, na pokušaj pojedinca da (u najboljoj nameri) dosegne božanske visine i na taj način dopusti minimalnu identifikaciju. (…) Jasno je, i sasvim u skladu sa (megalomanskim) tekstom originala, kao i sa rediteljskim principom, da je ključ Lorencijevog pristupa vremenska komponenta povezana sa fizičkim prisustvom i sadržajem. Odvojiti vreme, rastegnuti ga, pokloniti mu se i ceniti ga, razvući ga, podeliti i uništiti, izmisliti naše vreme uprkos tome što je ono pitanje trenutka, a ipak tako stvarno u svojoj prolaznosti.

Zala Dobovšek, Dnevnik

Lorenci se inscenacijom Biblije vraća tekstu, kao što je to već ranije učinio postavljanjem na scenu Ilijade, još jednog arhetipskog izvora naše civilizacije. On koristi tekst, to jest odabrane delove iz Biblije, tako da glumci na sceni mogu da ga otelotvore, usvoje i prigrle svojim telom. Magija koja se rađa između glumačkog tela i ljudskog bića potpuno je neverovatna i stvara utisak da su glumci svoja tela otvorili za reči. A ako se to savršenstvo pokušaja koji se pominje u naslovu može igde naći, ono je to najpre u tom telesnom ulasku u tekst, kao i u načinu na koji tekst prožima telo.

Nika Arhar, Delo

BIBLIJA, PRVI POKUŠAJ

O PREDSTAVI

O AUTORIMA

IZVODI IZ KRITIKA

Galerija