БИБЛИЈА, ПРВИ ПОКУШАЈ

Један од водећих словеначких, али и европских позоришних редитеља, Јернеј Лоренци, наставља своје истраживање сценских могућности великих епских и других недрамских текстова на којима се заснива наша цивилизација. После Хомерове Илијаде посветио се Библији, из које је, у сарадњи с глумцима и уметничким тимом, издвојио само неколико текстуалних целина, као што су Књига о Јову или Псалми. Представа је, парадоксално, уједно и минималистичка и монументална. Минималистичка је зато што, осим столица на којима глумци седе док чекају своју сцену, у представи нема сценографије, али нема ни сценских ефеката ни динамичног мизансцена: она пре наликује презентацији радионице за глумце. Монументална је, међутим, зашто што се иза врло малог простора за игру открива бескрај празне позорнице, а превасходно зато што сјајна глумачка игра, у комбинацији са говором и физичком радњом, оставља утисак снаге и грандиозности. Та игра, највећа вредност представе, преиспитује могућност енергетски јаког, емоционално и духовно проживљеног, убедљивог и истинитог казивања библијске речи у савременом позоришном идиому, а без икаквих психолошких, социјалних и сличних (насилних) приближавања нашем времену.

О ПРЕДСТАВИ

У покушају да на сцену постави Библију, креативни тим вођен редитељем Јернејем Лоренцијем, као полазиште узима међусобно веома различите библијске текстове. Међу њима су Песма над песмама, Књига проповедникова, Књига пророка Језекиља и Књига о Јову. Сваки од тих текстова бави се низом својеврсних питања и проблема, и сваки на свој начин представља изазов за постављање на сцену. Има ли игде било какве скривене универзалне поруке? Можда се она састоји у вечитој људској тежњи за блискошћу, у вечној чежњи, крхкости и потреби човека да буде прихваћен, да не остане сам, у човековом односу према Богу и према другима… Песма над песмама се, због свог еротског набоја, јасно издваја међу одабраним текстовима. Библију, први покушај карактерише изванредан ансамбл у улогама глумаца.

О АУТОРИМА

ЈЕРНЕЈ ЛОРЕНЦИ (рођен 1973. у Марибору, Словенија) режијом почиње да се бави још као средњошколац, у мариборском Мртвом гледалишчу. Дипломира 1999. с поставком Софоклове Антигоне (1996). Године 1997. учествује у оснивању Позоришне школе Прве гимназије у Марибору. По завршетку студија, Лоренци почиње да режира у позориштима Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине. Био је уметнички директор Местног гледалишча Птуј и освојио је низ државних и међународних признања. Године 2006. постаје асистент, а 2007. ванредни професор на одсеку за Позоришну и радио-режију Академије за позориште, радио, филм и телевизију у Љубљани. За свој редитељски рад добио је многе награде, укључујући Награду Позоришног фестивала у Марибору за најбољу представу (Прочишћени Саре Кејн, 2002, и Полудела Локомотива, 2012, обе у продукцији Драме Словенског народног гледалишча из Љубљане), Гран при Фестивала Златни лав у Умагу (за представу Прочишћени, Сара Кејн, 2002, СНГ Љубљана), Награду за најбољу представу фестивала Еџ Понто (Чежња и смрт Силвије Плат, 2003, Сарајевски ратни театар САРТР у копродукцији са Културним друштвом Б-51 из Љубљане, 2003), три награде Позоришног фестивала у Марибору за најбољег редитеља (Еп о Гилгамешу, 2006; адаптација Небојше Поп Тасића, СМГ, Есхилова Орестија, 2009, СНГ Љубљана, и Олуја Александра Николајевича Островског, 2012; МГЛ), награду „Златни смијех“ за најбољег редитеља на 35. Данима сатире у Загребу (2011), награду за најбољег редитеља на БИТЕФ-у у Београду, Прешернову награду (2014), Политикину награду за најбољег редитеља на 49. БИТЕФ-у (Хомерова Илијада, 2015, МГЛ, СНГ Љубљана и Цанкарјев дом), награду „Анђелко Штимац“ за најбољег редитеља на 23. Међународном фестивалу малих сцена у Ријеци (Полудела Локомотива, 2016, драма СНГ Љубљана) и „Златни ловоров вијенац“ на фестивалу MESS у Сарајеву (Краљ Иби, драма СНГ Љубљана).

МАТИЦ СТАРИНА рођен је у Цељу, 15. августа 1980. године. Завршио је гимназију у Новој Горици, а потом студирао Драматургију на Академији за позориште, радио, филм и телевизију у Љубљани. Као глумац, извођач, асистент режије и, пре свега, драматург, био је аутор низа пројеката и адаптација текстова. Сарађивао је с великим бројем значајних словеначких редитеља и позоришних стваралаца, међу којима су и Јернеј Лоренци, Грегор Луштек, Матјаж Фарич, Томи Јанежич, Јанез Старина, Мала Клине. Остварио је сарадњу са свим већим институцијама културе у Словенији, међу којима су Драма Словенског народног гледалишча у Љубљани, Местно гледалишче љубљанско, Цанкарјев дом, Словенско младинско гледалишче, Местно гледалишче Птуј, СНГ Нова Горица, СЛГ Цеље, Завод Флота, Плесни театер Љубљана, EN KNAP GROUP, Фестивал Љубљана, Прешерново гледалишче Крањ. Ван граница Словеније сарађивао је са градским позориштем у Брну, Хрватским народним казалиштем и Загребачким казалиштем младих. Представа Тартиф, у продукцији ЗКМ-а, у режији Јернеја Лоренција, освојила је награду за најбољу представу на 37. Данима сатире Фадила Хаџића, који се одржавају у позоришту Керемпух у Загребу, а публика ју је прогласила и за најбољу представу у сезони 2013 (Театар хр. 2013).

ИЗВОДИ ИЗ КРИТИКА

Могло би се рећи да је ова представа врхунац Лоренцијевог бављења спиритуалношћу. Заједно са тимом изванредних глумаца, отиснуо се у заједничку авантуру, у једно понизно, скромно и театарски интригантно постдрамско преиспитивање тема које потресају Стари Завет, каква је она о патњи Јова, о човеку кога искушава Бог. Библија је једна од Лоренцијевих великих тема и један од древних каноничких тестова који граде темеље његовог позоришта ритуала, духовности и маште. Тумачење Светих списа увек се завршава тек на покушају.

Марјана Равњак, Словенска телевизија

Библија, Први покушај представља трагање за путем до свести савременог човека уз помоћ књиге над књигама, као и покушај предочавања религијског садржаја савременом гледаоцу у намери да га се, упркос данашњем безбожништву и циничном индивидуализму, подсети на корене цивилизације и, пре свега, на покушај појединца да (у најбољој намери) досегне божанске висине и на тај начин допусти минималну идентификацију. (…) Јасно је, и сасвим у складу са (мегаломанским) текстом оригинала, као и са редитељским принципом, да је кључ Лоренцијевог приступа временска компонента повезана са физичким присуством и садржајем. Одвојити време, растегнути га, поклонити му се и ценити га, развући га, поделити и уништити, измислити наше време упркос томе што је оно питање тренутка, а ипак тако стварно у својој пролазности.

Зала Добовшек, Дневник

Лоренци се инсценацијом Библије враћа тексту, као што је то већ раније учинио постављањем на сцену Илијаде, још једног архетипског извора наше цивилизације. Он користи текст, то јест одабране делове из Библије, тако да глумци на сцени могу да га отелотворе, усвоје и пригрле својим телом. Магија која се рађа између глумачког тела и људског бића потпуно је невероватна и ствара утисак да су глумци своја тела отворили за речи. А ако се то савршенство покушаја који се помиње у наслову може игде наћи, оно је то најпре у том телесном уласку у текст, као и у начину на који текст прожима тело.

Ника Архар, Дело

БИБЛИЈА, ПРВИ ПОКУШАЈ

О ПРЕДСТАВИ

О АУТОРИМА

ИЗВОДИ ИЗ КРИТИКА

Галерија