О ПРЕДСТАВИ
ИНТЕРВЈУ ЈЕРНЕЈА ЛОРЕНЦИЈА ДНЕВНОМ ЛИСТУ ДАНАС
Јернеј Лоренци, словеначки позоришни редитељ
Зашто волимо бити само јунаци или само жртве?
Словеначки аутор Јернеј Лоренци, један од најзначајнијих позоришних редитеља у региону, припрема своју прву београдску представу
Пише: Марија Кртинић
Београд, 11. јун 2017. године
Пројекат Епика балканика, осмишљен по мотивима српске епске поезије, копродукција је Драме Народног позоришта у Београду и Битеф театра, а премијера је планирана на јесен у оквиру наредног 51. Битефа. На овом фестивалу публика је више пута имала прилике да погледа пројекте овог аутора - Олуја, Помахнитала локомотива, Илијада, од којих су неки и награђивани на овој манифестацији. Лоренци важи за једног од најпродуктивнијих словеначких редитеља, а међу више од 40 потписаних представа (Антигона, Медеја, Дон Жуан, Отело), често се налазе комади инспирисани древним причама и митовима. Тако је на сцени СНГ Драме у Љубљани недавно поставио Библију. О миту и његовом утицају на наше поимање прошлости и садашњости у разговору за Данас говори Јернеј Лоренци.
Епика балканика биће ваша прва режија у Београду. О чему је тачно реч - која дела српске народне поезије ће бити основа представе и коју приповедачку нит ћете пратити?
- Коначни избор ћемо направити заједно с глумцима и сурадницима. Прво желим чути како ти текстови звуче, какву врсту интерпретација омогућују, колико побуђују имагинацију, колико емоцију. Али сигуран сам у одређене теме које ме интересирају: љепота и снага (старе) поезије, однос између јунака и жртве и зашто волимо бити само јунаци или само жртве и колико је танка граница између те две позиције, колико прошлост утјече на садашњост и зашто може постати (само)убилачка, и окрутност и љубав, наравно. Свакако ће бити занимљиво.
Да ли ћете се дотицати епске поезије других народа на Балкану и различитих визура истих јунака и догађаја?
- Нећемо. Али играт ћемо се са опозицијама старо-младо, женско-мушко, појединац-колектив, говор-певање, илузија-алузија.
Да ли то што сте Словенац доживљавате као предност или ману у раду на овој теми? У којој мери сте се раније сусретали са балканским народним песмама и мислите ли да су и за ваше пансловенске корене оне важне?
- Као Словенац сам у великој предности, али та позиција има и бројне мане. Пошто не знам контекст тих прича, слободнији сам и незаражен, а истовремено ће контекст на некој разини бити једнако важан као сам текст. У разумевању контекста ће ми помоћи глумци и други, надам се. То ће бити мој први сусрет са балканским народним песмама, барем у пракси. И наравно, јако су важне, не само зато што сам Словен. У народном благу крије се нека чудесна љепота и непосредност, оно има снажан ритам који сличи на ритам љубави и смрти.
Српска епика није важна само за српску књижевност. Кроз њу се у Србији тумачи историја, обликује верски живот, стварају политичке идеологије... Шта о једном народу говоре његове народне песме?
- Могу говорити о величини и дуговјечности неког народа, ризница су његовог генотипа, дају осећај припадности, неку врсту сигурности и заједништва, а опет, с друге стране, могу бити и извор фашизма и зла.
Шта се дешава ако мит доживљавамо као неупитну истину, ако вековима касније своју прошлост и будућност обликујемо око народних песама?
- Деси се катастрофа. Сва деструктивна друштва се обавезно позивају на прошлост, оно стварно, па и митско. Онда се збиља и мит помешају и следи деструкција.
Ви сте се у својим режијама често бавили митовима - од Антигоне, Медеје, Орестије, до Епа о Гилгамешу, Илијаде, па чак и Библије. Зашто вас занимају ове велике приче коју су темељ европске цивилизације?
- Не знам тачно, али већ одавно сам опсједнут древним причама, тим првим документима људскости. У њима су предивна и дивно болна свједочења непроменљивости човека, његових хтјења и фрустрација, тражења смисла, покушаја превазилажења самоће, билдање властитог ега, тема смрти и вечности, љубави и мржње итд., а све те приче су исписане на феноменалне, скоро па телесне начине. И онда ме занима колико могу постати наше, садашње, колико утјецајне, а не мислим интелектуално, више физички, ритмички.
Шта о савременом европском друштву говоре те древне приче и њихови јунаци? Колико оне утичу на свест и морал модерног човека?
- На свој песнички начин говоре о архетипским хтјењима човека некад и данас. У хтјењима се нисмо мењали: моћ, част, слава, бол, самоћа, туга, јад. Али нитко их не чита, нитко слуша, скоро нитко. Од њих се узима само по потреби, најчешће политичкој, вулгарној, националистичкој. Тужно.
Митови носе и митско схватање времена које подразумева циклични повратак једног истог. Чему се Европа онда може надати? Шта је чека у њеној будућности?
- Немам појма. Некад се бојим. И често сам љут. И пуно тога не разумем.
Шта су модерни митови? О чему би уз гусле певао модерни европски песник?
- Певао би о Хитлеру и Че Гевари и Мајклу Џордану и паду Берлинског зида, можда. Можда о антидепресиву и вијагри. Можда о ЦЕРН-у и Хаблу. А сигурно би певао да не буде тако проклето сам.
О АУТОРИМА
ЈЕРНЕЈ ЛОРЕНЦИ (рођен 1973. у Марибору, Словенија) режијом почиње да се бави још као средњошколац, у мариборском Мртвом гледалишчу. Дипломира 1999. с поставком Софоклове Антигоне (1996). Године 1997. учествује у оснивању Позоришне школе Прве гимназије у Марибору. По завршетку студија, Лоренци почиње да режира у позориштима Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине. Био је уметнички директор Местног гледалишча Птуј и освојио је низ државних и међународних признања. Године 2006. постаје асистент, а 2007. ванредни професор на одсеку за Позоришну и радио-режију Академије за позориште, радио, филм и телевизију у Љубљани. За свој редитељски рад добио је многе награде, укључујући Награду Позоришног фестивала у Марибору за најбољу представу (Прочишћени Саре Кејн, 2002, и Полудела Локомотива, 2012, обе у продукцији Драме Словенског народног гледалишча из Љубљане), Гран при Фестивала Златни лав у Умагу (за представу Прочишћени, Сара Кејн, 2002, СНГ Љубљана), Награду за најбољу представу фестивала Еx Понто (Чежња и смрт Силвије Плат, 2003, Сарајевски ратни театар САРТР у копродукцији са Културним друштвом Б-51 из Љубљане, 2003), три награде Позоришног фестивала у Марибору за најбољег редитеља (Еп о Гилгамешу, 2006; адаптација Небојше Поп Тасића, СМГ, Есхилова Орестија, 2009, СНГ Љубљана, и Олуја Александра Николајевича Островског, 2012; МГЛ), награду „Златни смијех“ за најбољег редитеља на 35. Данима сатире у Загребу (2011), награду за најбољег редитеља на БИТЕФ-у у Београду, Прешернову награду (2014), Политикину награду за најбољег редитеља на 49. БИТЕФ-у (Хомерова Илијада, 2015, МГЛ, СНГ Љубљана и Цанкарјев дом), награду „Анђелко Штимац“ за најбољег редитеља на 23. Међународном фестивалу малих сцена у Ријеци (Полудела Локомотива, 2016, драма СНГ Љубљана) и „Златни ловоров вијенац“ на фестивалу МЕСС у Сарајеву (Краљ Иби, драма СНГ Љубљана).
МАТИЦ СТАРИНА рођен је у Цељу, 15. августа 1980. године. Завршио је гимназију у Новој Горици, а потом студирао драматургију на Академији за позориште, радио, филм и телевизију у Љубљани. Као глумац, извођач, асистент режије и, пре свега, драматург, био је аутор низа пројеката и адаптација текстова. Сарађивао је с великим бројем значајних словеначких редитеља и позоришних стваралаца, међу којима су и Јернеј Лоренци, Грегор Луштек, Матјаж Фарич, Томи Јанежич, Јанез Старина, Мала Клине. Остварио је сарадњу са свим већим институцијама културе у Словенији, међу којима су Драма Словенског народног гледалишча у Љубљани, Местно гледалишче љубљанско, Цанкарјев дом, Словенско младинско гледалишче, Местно гледалишче Птуј, СНГ Нова Горица, СЛГ Цеље, Завод Флота, Плесни театер Љубљана, ЕН КНАП ГРОУП, Фестивал Љубљана, Прешерново гледалишче Крањ. Ван граница Словеније сарађивао је са градским позориштем у Брну, Хрватским народним казалиштем и Загребачким казалиштем младих. Представа Тартиф, у продукцији ЗКМ-а, у режији Јернеја Лоренција, освојила је награду за најбољу представу на 37. Данима сатире Фадила Хаџића, који се одржавају у позоришту Керемпух у Загребу, а публика ју је прогласила и за најбољу представу у сезони 2013 (Театар хр. 2013).
Оцените - укупно гласова 3