CARSTVO NEBESKO

O PREDSTAVI

INTERVJU JERNEJA LORENCIJA DNEVNOM LISTU DANAS

Jernej Lorenci, slovenački pozorišni reditelj

Zašto volimo biti samo junaci ili samo žrtve?

Slovenački autor Jernej Lorenci, jedan od najznačajnijih pozorišnih reditelja u regionu, priprema svoju prvu beogradsku predstavu
Piše: Marija Krtinić
Beograd, 11. jun 2017. godine

Projekat Epika balkanika, osmišljen po motivima srpske epske poezije, koprodukcija je Drame Narodnog pozorišta u Beogradu i Bitef teatra, a premijera je planirana na jesen u okviru narednog 51. Bitefa. Na ovom festivalu publika je više puta imala prilike da pogleda projekte ovog autora - Oluja, Pomahnitala lokomotiva, Ilijada, od kojih su neki i nagrađivani na ovoj manifestaciji. Lorenci važi za jednog od najproduktivnijih slovenačkih reditelja, a među više od 40 potpisanih predstava (Antigona, Medeja, Don Žuan, Otelo), često se nalaze komadi inspirisani drevnim pričama i mitovima. Tako je na sceni SNG Drame u Ljubljani nedavno postavio Bibliju. O mitu i njegovom uticaju na naše poimanje prošlosti i sadašnjosti u razgovoru za Danas govori Jernej Lorenci.

Epika balkanika biće vaša prva režija u Beogradu. O čemu je tačno reč - koja dela srpske narodne poezije će biti osnova predstave i koju pripovedačku nit ćete pratiti?

- Konačni izbor ćemo napraviti zajedno s glumcima i suradnicima. Prvo želim čuti kako ti tekstovi zvuče, kakvu vrstu interpretacija omogućuju, koliko pobuđuju imaginaciju, koliko emociju. Ali siguran sam u određene teme koje me interesiraju: ljepota i snaga (stare) poezije, odnos između junaka i žrtve i zašto volimo biti samo junaci ili samo žrtve i koliko je tanka granica između te dve pozicije, koliko prošlost utječe na sadašnjost i zašto može postati (samo)ubilačka, i okrutnost i ljubav, naravno. Svakako će biti zanimljivo.

Da li ćete se doticati epske poezije drugih naroda na Balkanu i različitih vizura istih junaka i događaja?

- Nećemo. Ali igrat ćemo se sa opozicijama staro-mlado, žensko-muško, pojedinac-kolektiv, govor-pevanje, iluzija-aluzija.

Da li to što ste Slovenac doživljavate kao prednost ili manu u radu na ovoj temi? U kojoj meri ste se ranije susretali sa balkanskim narodnim pesmama i mislite li da su i za vaše panslovenske korene one važne?

- Kao Slovenac sam u velikoj prednosti, ali ta pozicija ima i brojne mane. Pošto ne znam kontekst tih priča, slobodniji sam i nezaražen, a istovremeno će kontekst na nekoj razini biti jednako važan kao sam tekst. U razumevanju konteksta će mi pomoći glumci i drugi, nadam se. To će biti moj prvi susret sa balkanskim narodnim pesmama, barem u praksi. I naravno, jako su važne, ne samo zato što sam Sloven. U narodnom blagu krije se neka čudesna ljepota i neposrednost, ono ima snažan ritam koji sliči na ritam ljubavi i smrti.

Srpska epika nije važna samo za srpsku književnost. Kroz nju se u Srbiji tumači istorija, oblikuje verski život, stvaraju političke ideologije... Šta o jednom narodu govore njegove narodne pesme?

- Mogu govoriti o veličini i dugovječnosti nekog naroda, riznica su njegovog genotipa, daju osećaj pripadnosti, neku vrstu sigurnosti i zajedništva, a opet, s druge strane, mogu biti i izvor fašizma i zla.

Šta se dešava ako mit doživljavamo kao neupitnu istinu, ako vekovima kasnije svoju prošlost i budućnost oblikujemo oko narodnih pesama?

- Desi se katastrofa. Sva destruktivna društva se obavezno pozivaju na prošlost, ono stvarno, pa i mitsko. Onda se zbilja i mit pomešaju i sledi destrukcija.

Vi ste se u svojim režijama često bavili mitovima - od Antigone, Medeje, Orestije, do Epa o Gilgamešu, Ilijade, pa čak i Biblije. Zašto vas zanimaju ove velike priče koju su temelj evropske civilizacije?

- Ne znam tačno, ali već odavno sam opsjednut drevnim pričama, tim prvim dokumentima ljudskosti. U njima su predivna i divno bolna svjedočenja nepromenljivosti čoveka, njegovih htjenja i frustracija, traženja smisla, pokušaja prevazilaženja samoće, bildanje vlastitog ega, tema smrti i večnosti, ljubavi i mržnje itd., a sve te priče su ispisane na fenomenalne, skoro pa telesne načine. I onda me zanima koliko mogu postati naše, sadašnje, koliko utjecajne, a ne mislim intelektualno, više fizički, ritmički.

Šta o savremenom evropskom društvu govore te drevne priče i njihovi junaci? Koliko one utiču na svest i moral modernog čoveka?

- Na svoj pesnički način govore o arhetipskim htjenjima čoveka nekad i danas. U htjenjima se nismo menjali: moć, čast, slava, bol, samoća, tuga, jad. Ali nitko ih ne čita, nitko sluša, skoro nitko. Od njih se uzima samo po potrebi, najčešće političkoj, vulgarnoj, nacionalističkoj. Tužno.

Mitovi nose i mitsko shvatanje vremena koje podrazumeva ciklični povratak jednog istog. Čemu se Evropa onda može nadati? Šta je čeka u njenoj budućnosti?

- Nemam pojma. Nekad se bojim. I često sam ljut. I puno toga ne razumem.

Šta su moderni mitovi? O čemu bi uz gusle pevao moderni evropski pesnik?

- Pevao bi o Hitleru i Če Gevari i Majklu Džordanu i padu Berlinskog zida, možda. Možda o antidepresivu i vijagri. Možda o CERN-u i Hablu. A sigurno bi pevao da ne bude tako prokleto sam.

O AUTORIMA

JERNEJ LORENCI (rođen 1973. u Mariboru, Slovenija) režijom počinje da se bavi još kao srednjoškolac, u mariborskom Mrtvom gledališču. Diplomira 1999. s postavkom Sofoklove Antigone (1996). Godine 1997. učestvuje u osnivanju Pozorišne škole Prve gimnazije u Mariboru. Po završetku studija, Lorenci počinje da režira u pozorištima Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Bio je umetnički direktor Mestnog gledališča Ptuj i osvojio je niz državnih i međunarodnih priznanja. Godine 2006. postaje asistent, a 2007. vanredni profesor na odseku za Pozorišnu i radio-režiju Akademije za pozorište, radio, film i televiziju u Ljubljani. Za svoj rediteljski rad dobio je mnoge nagrade, uključujući Nagradu Pozorišnog festivala u Mariboru za najbolju predstavu (Pročišćeni Sare Kejn, 2002, i Poludela Lokomotiva, 2012, obe u produkciji Drame Slovenskog narodnog gledališča iz Ljubljane), Gran pri Festivala Zlatni lav u Umagu (za predstavu Pročišćeni, Sara Kejn, 2002, SNG Ljubljana), Nagradu za najbolju predstavu festivala Ex Ponto (Čežnja i smrt Silvije Plat, 2003, Sarajevski ratni teatar SARTR u koprodukciji sa Kulturnim društvom B-51 iz Ljubljane, 2003), tri nagrade Pozorišnog festivala u Mariboru za najboljeg reditelja (Ep o Gilgamešu, 2006; adaptacija Nebojše Pop Tasića, SMG, Eshilova Orestija, 2009, SNG Ljubljana, i Oluja Aleksandra Nikolajeviča Ostrovskog, 2012; MGL), nagradu „Zlatni smijeh“ za najboljeg reditelja na 35. Danima satire u Zagrebu (2011), nagradu za najboljeg reditelja na BITEF-u u Beogradu, Prešernovu nagradu (2014), Politikinu nagradu za najboljeg reditelja na 49. BITEF-u (Homerova Ilijada, 2015, MGL, SNG Ljubljana i Cankarjev dom), nagradu „Anđelko Štimac“ za najboljeg reditelja na 23. Međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci (Poludela Lokomotiva, 2016, drama SNG Ljubljana) i „Zlatni lovorov vijenac“ na festivalu MESS u Sarajevu (Kralj Ibi, drama SNG Ljubljana).

MATIC STARINA rođen je u Celju, 15. avgusta 1980. godine. Završio je gimnaziju u Novoj Gorici, a potom studirao dramaturgiju na Akademiji za pozorište, radio, film i televiziju u Ljubljani. Kao glumac, izvođač, asistent režije i, pre svega, dramaturg, bio je autor niza projekata i adaptacija tekstova. Sarađivao je s velikim brojem značajnih slovenačkih reditelja i pozorišnih stvaralaca, među kojima su i Jernej Lorenci, Gregor Luštek, Matjaž Farič, Tomi Janežič, Janez Starina, Mala Kline. Ostvario je saradnju sa svim većim institucijama kulture u Sloveniji, među kojima su Drama Slovenskog narodnog gledališča u Ljubljani, Mestno gledališče ljubljansko, Cankarjev dom, Slovensko mladinsko gledališče, Mestno gledališče Ptuj, SNG Nova Gorica, SLG Celje, Zavod Flota, Plesni teater Ljubljana, EN KNAP GROUP, Festival Ljubljana, Prešernovo gledališče Kranj. Van granica Slovenije sarađivao je sa gradskim pozorištem u Brnu, Hrvatskim narodnim kazalištem i Zagrebačkim kazalištem mladih. Predstava Tartif, u produkciji ZKM-a, u režiji Jerneja Lorencija, osvojila je nagradu za najbolju predstavu na 37. Danima satire Fadila Hadžića, koji se održavaju u pozorištu Kerempuh u Zagrebu, a publika ju je proglasila i za najbolju predstavu u sezoni 2013 (Teatar hr. 2013).