Tema Tribine jeste fenomen koji presudno ili značajno određuje predstave Quizoola! trupe Forsd Enterteinment, Olimp Jana Fabra, pa i Biblija, prvi pokušaj Jerneja Lorencija: reč je o vrlo dugim predstavama (traju 3, 5, 6, pa čak i 24 sata). Za ovakve se predstave ili, šire posmatrano, izvođenja, često koristi izraz „durational performances“. U tim predstavama, a kroz dugo trajanje koje se fiziološki percipira, iskustvo vremena se izdvaja kao središnje: ono više nije spoljašnja okolnost izvođenja, već njegova glavna tema. Kada analizira fenomen vremena u postdramskom pozorištu, Hans-Tis Leman proširuje ovu hipotezu, tvrdeći da ne samo sporo ili dugo, već svako „osvešćeno trajanje“ izvođenja (dakle, i izuzetno kratko, kao u predstavi Vojnik ruskog reditelja Dimitrija Volkostrelova koja traje 15 minuta, prim. I. M.) čini da vreme počinjemo da opažamo, da ga s nivoa puke izvođačke datosti uzdižemo na nivo teme. Kad govorimo o sporom i dugom trajanju, treba imati u vidu da se „estetika usporavanja“ javlja i u drugim umetnostima - recimo, na filmu - ali, da je, zbog aspekta događajnosti, posebno izražena u izvođačkim umetnostima.
Analizirajući fenomen „velikog“ u pozorištu, pa tako i dugog trajanja, francuski teoretičar Fredrik Moren iznosi provokativnu hipotezu da ovaj fenomen uvek čini da „napustimo teatar“, kako figurativno tako i doslovno. Dugo trajanje implicira „krizu reprezentacije“, čini da i čvrsto strukturisana predstava postane performans. Ako iz teorijskog pređemo u umetnički govor, onda ova hipoteza dobija jaku potporu u onom što tvrdi reditelj Tim Ečels, jedan od osnivača engleske trupe Forsd Enterteinment, koja je svetski čuvena upravo po svojim „durational performances“. Dugo trajanje vrši psihofizički pritisak na izvođače, oni se umaraju, koncentracija im popušta, tako da s vremenom postaju ranjivi, gledaoci ih doživljavaju ne kao likove već kao stvarne ljude - baš kao u performansu. Samo trajanje briše razliku između umetnosti i života, nešto što počinje kao strukturisano umetničko delo završava se potpuno drugačije, zaključuje Ečels. Ovome se može dodati da trajanje ima isti efekat i na gledaoce, pa da se i s njihove strane, tokom izvođenja, polako briše granica između umetnosti i života (zadrema se, ili se na neki drugi način relativizuju pozorišne konvencije).
Polemički nastrojen prema fenomenu dugih predstava, Moren ističe njihove paradokse, između ostalog i težnju ka beskonačnosti (može biti i samo implicitna). Paradoks beskonačnosti jeste taj što se ona u potpunosti opire mimezisu: po definiciji, ne može se predstaviti. U vezi s tim, Moren ističe da Bob Vilson, čiji su i čuveni rani radovi eksperimentisali s vremenom, „periodično sanja“ o beskonačnoj predstavi, a koju bi gledaoci, naravno, gledali s prekidima, sporadično... Upravo zbog tih nužnih prekida i sporadičnosti, težnja ka beskonačnom izvođenju, tvrdi francuski teoretičar, postaje dodatno paradoksalna: kao u nekim vrlo dugim performansima Marine Abramović ili Tehčinga Hsieha višak prerasta u nedostatak, prazninu.
Osim čisto estetskih, duge predstave imaju i društveni, pa čak i politički aspekt. Dugo trajanje utiče, kao što je istaknuto, i na samu publiku. Traži da se prepustimo ritmu i energetskim talasima takve predstave, te da se, u sadejstvu s drugim gledaocima i izvođačima, oslobodimo svakodnevnih stega, onih koje nam je civilizacija vekovima nametala. Kao takva, predstava koja vrlo dugo traje postaje proživljena civilizacijska, politička alternativa našem svetu užurbanosti, površnosti, ishitrenosti... S ovim se shvatanjem slažu svi teoretičari koji su poslednjih godina ispitivali fenomen dugih predstava. Ono odgovara i Lemanovoj hipotezi o samim izvođačkim formama, te načinima komunikacije između gledalaca i izvođača kao specifičnoj manifestaciji političnosti u postdramskom pozorištu. Umesto da se prilagodi vremenu brzine, pozorište se sve češće, naglašava Žorž Bani, postavlja polemički i kritički, ponovo otkriva i slavi sporost koja je odlikovala davno prošla vremena.
I u ovom pogledu Fredrik Moren uočava kontradiktornost i paradoksalnost dugih izvođenja. On takođe prevashodno ističe da su duge predstave (politička) subverzija savremene civilizacije zasnovane na sveopštoj disperziji, ubrzanju, isplatljivosti, mogućnosti da nešto postane predmet konzumacije. S druge strane, Moren upozorava da je upravo predimenzioniranost onaj „kvalitet“ preko kog savremeno društvo „obilja i razuzdanog umnožavanja“ vrši komodifikaciju umetnosti.
Na osnovu ovih hipoteza, mogu se izdvojiti neka opšta i početna pitanja (i takve dileme) povezane sa fenomenom dugih predstava:
- da li „ekscesi trajanja“ zaista nužno dovode do toga da vreme počinjemo da percipiramo kao pozorišnu temu/pozorišni problem; da li postoje duge predstave u kojima to nije slučaj?
- da li dugo trajanje neminovno labavi strukturu predstave, te zamagljuje granicu između života i pozorišta, i čini da predstava, čak i ako nije tako postavljena, prerasta u performans (da se njen događajni/iskustveni aspekt pojačava)?
- da li su duge predstave zaista politička/civilizacijska alternativa svetu užurbanosti, površnosti, rentabilnosti i konzumerizma, ili je njihova grandioznost upravo način na koji savremena kultura obilja komodifkuje umetnost?
Ivan Medenica
Izvori
Banu, Georges, "L'interface du grand format", Le Grand format: Les Alternatives Théâtrales 119, 2013.
Etchells, Tim, "When theatre is the time of your life", The Guardian, 27. 02. 2009.
Lehmann, Hans-Thies, Postdramsko kazalište, CDU/TkH, Zagreb/Beograd, 2004.
Maurin, Frédéric, "Le grand et ses paradoxes", Le Grand format: Les Alternatives Théâtrales
Na Tribini učestvuju teatrolozi i umetnici različitih generacija koji su ispitivali fenomen „ durational performances “ bilo iz ugla umetničke prakse, ili iz ugla teorijskih istraživanja o njemu samom ili o umetnicima koji su ovaj fenomen artikulisali u svojim predstavama, kao što su Bob Vilson, Marina Abramović, Piter Bruk, Kristijan Lupa, trupa Forsd Enterteinment i mnogi drugi:
prof. dr Marija Ševcova (Univer. Goldsmit, London; urednica časopisa New Theater Quarterly), prof. dr Žorž Bani (Nova Sorbona - Pariz 3, urednik časopisa Alternatives théâtrales, počasni predsednik Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara), Keti Naden (glumica, koosnivač trupe Forsd Enterteinment, Šefild), prof. Goran Sergej Pristaš (Akademija dramske umjetnosti, Zagreb, koosnivač kolektiva BADco, osnivač i prvi urednik časopisa Frakcija) i Bojana Janković (gostujući predavač na Royal Central School of Speech and Drama, London, pozorišna rediteljka i kritičarka)
Moderator Tribine: prof. dr Ivan Medenica, Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, umetnički direktor Bitefa
Ocenite - ukupno glasova 0