JAN FABR, jedan od najznačajnijih reditelja današnjice, Bitefovoj publici se predstavlja po treći put. Nakon predstave ”Moć pozorišnih ludosti”, nagrađene na 18. Bitefu i predstave ”Prometej Pejzaž II” kojom je otvoren 45. Bitef 11, ove godine bićemo u prilici da vidimo ”Olimp”, produkciju koja po svojim ambicijama, prevazilazi čitav dosadašnji opus ovog autora. ”Olimp- u slavu kulta tragedije”, predstava je koja traje dvadeset četiri sata, pa je Bitefov umetnički tim, već mesecima, najavljuje kao ”festival u okviru festivala”.
Poznat kao jedan od najsvestranijih umetnika našeg vremena, Fabr je u poslenje tri decenije delovao kao umetnik performansa, pozorišni reditelj, koreograf, autor opera, dramski pisac i vizuelni umetnik. Međunarodna kritika slaže se u mišljenju da predstava ”Olimp” objedinjuje sva njegova znanja i talente, a beogradska publika je očekuje ne samo kao umetničko remek-delo, već i kao parapozorišni događaj, ”teatarsku rejv žurku”.
Sa Janom Fabrom, razgovarali smo odmah po njegovom dolasku u Beograd. Naše prvo pitanje odnosilo se na neobičnu dužinu predstave, jedinstvenu u bogatoj i neobičnoj istoriji Bitefa.
- Zašto dvadeset četiri sata?
Zato što fizički ne bih mogao da izdržim tri dana i tri noći. U vreme Antičke Grčke rituali posvećeni Dionisu trajali su tri dana. Nakon dvanaest meseci rada sam zajedno sa svojom kompanijom shvatio da je dvadeset četiri sata već dosta psihički i fizički teško i da je to dovoljno.
- Kako to utiče na glumce?
Neki od njih su budni po petnaest, šesnaest sati tako da je to fantastično iskustvo. Način na koji tela postaju kontaminirana vremenom i umorom, kako se psihički i fizički reaguje i način na koji se izgovara tekst. Sve je to deo istraživanja y procesu rada.
- Koja je najveća razlika između Vaših predhodnih predstava i ove?
Ova predstava je malo uspešnija (smeh). Ja sam tip umetnika koji uvek istražuje i pretražuje. Tako je i sa mojom vizuelnom umetnošću, čim vidim da nešto postaje uspešno, tu se zaustavim. Četrdeset godina sam zauzeti umetnik i uvek sistematički biram ideju za eksperimentalno istraživanje.
- Odakle potiče ideja za ovu predstavu?
U mom pisanju i vizuelnoj umetnosti još od sedamdesetih godina mogu se primetiti elementi kao što su motiv Prometeja i Sizifa; uvek me je inspirisala starogrčka tematika. Pre šest ili sedam godina, postao sam malo stariji, malo mudriji i spremniji da razumem sve ove grčke tragedije i prevedem ih na svoj jezik. Često se dešava da se mladi režiseri okušaju u Šekspiru i Čehovu, a da još na to nisu spremni. To je lepota života: što više od njega uzmeš, to mu više možeš vratiti. Potreban je ceo život da se postane mlad umetnik, tako da vi imate još puno vremena za to.
- Kakve su dosadašnje reakcije publike?
Sad smo se vratili sa izvođenja u Pariza na kome je bilo hiljadu šesto ljudi koji su ostali svih dvadeset četiri sata, a aplauz je trajao trideset osam minuta! Nemam nikakva očekivanja od publike, voleo bih da ljudima mogu da pružim nešto lepo. Publika je slobodna da radi šta želi.
- Koja je glavna stvar koju ste želeli da postignete ovom predstavom?
Kada sam pravio ovu predstavu nisam razmišljao o njenom uspehu, mislio sam da će na kraju izvođenja ostati pedesetoro ljudi i time bih bio zadovoljan. Obišli smo trinaest gradova ali je predstava još uvek proces koji traje. Kod mene se proces rada i stvaranja završava nakon poslednjeg izvođenja. Radim sa svojim glumcima i plesačima na turneji, trudim se da im pružim raznovrsne načine rada da se ne bi pretvorili u ”auto pilote”. To ih uči živoj umetnosti i mislim da je veoma bitno da ih, kao reditelj, u ovoj trupi podstičem na rad, na promenu. Predstava je već trideset ili četvrdeset posto drugačija u odnosu na izvođenja od pre dve godine.
- Da li svako izvođenje gledate?
Uvek sam tu ”iza dugmića”… Između rasvete i tona, pravim kišu i maglu. Uvek sam tu iza scene da pomognem ekipi, da ih posavetujem, da imamo predgovore i pogovore. To je proces koji traje dan i noć.