”Мени је сама идеја да нешто траје двадесет и четири сата феноменална, а нарочито што је позориште у питању. Цео епик трип, по епским мотивима и делима која су бирана, а и по трајању у крајњем случају имају ту врсту значаја као када данас говорите мантре кроз векове молитва, када данас медитирате, било шта од свега тога. Када имате репетицију која траје и траје и траје, то је период у којем ви уводите своје тело и свој ум да постану део нечега, а не само са отклоном да гледате. Сада већ видим, а овде смо седми или осми сат, да публика полако иза себе оставља идеју да гледа неку представу, него постаје део ње. Постаје интегрални део и то је узбудљиво. Почиње да се мења хемија у телу, у перцепцији, ноћ је, а како она буде одмицала ми ћемо све више постајати интегрални део мита. Ако се то посматра у развоју хомосапиенса од седамдесет хиљада година где смо ми пребрзо прескочили све степенике еволуције. Прво наше тело није еволуирало, те се није развио мозак. Данас није различит од оног који је био пре тридесет хиљада година. Тако гледамо комаде које зовемо антика, а заправо имају исте проблеме моралних начела, друштвених, социјалних које и ми данас живимо. Свеједно је да ли Антигона пре пет хиљада година пита који је закон прекршила тиме што је сахранила брата, или било која данашња морална дилема. Морална дилема коју сваки човек носи у себи је непроменљива кроз хиљаде година. У овом трајању од двадесет и четири сата, док не уђемо потпуно у то и док нам се не испере мозак је цела идеја овогодишњег Битефа. Тиме га сматрам једним од најзначајнијих зато што он постаје само позориште, а не гледање позоришта. Позориште у нама и ми у њему.”
Горан Јевтић, глумац
”Пре свега ово је несагледиво велика представа, да је дотакла несагледиво велики број емотивних стања у којима сам био док сам гледао те делове, нисам успео да видим све. Моје реакције су подједнако бројне колико и ти делови које сам видео. Веома је тешко говорити о неком општем утиску, а да човек не упадне у оно што би биле фразе. Изузетно и маестрално урађено. Пуно енергије. Сјајно као вид модерног физичког театра у споју са оним што је размишљање или ново читање античке трагедије. Можда бих могао негде да сублимирам то што је доживљај представе кроз доживљај тог самог завршетка. Тренутка када се у ствари у самој представи поставља питање: да ли постоји крај или да ли је то крај представе. Ту се догодило нешто необично, нешто што се надовезало на предходне неочекиване ситуације у којима је публика постала на одређен начин део преставе. Врло ретко се дешава да публика активно узме учешће у представи и то непозвана. Не само да је представа изузетно комуницирала са онима који су је гледали, него се догодило готово мало чудо, публика је осетила у тренутку када су глумци, да ли на измаку својих снага, да ли зато што су већ морали да напусте сцену, оставили упражњено место тог чувеног античког хора који је овде добијао своје заиста маестралне, модерне видове. Одједанпут је тај антички хор постала публика и то директним певањем и отпевавањем глумцу. Они су почели да учествују у представи. То учешће се наставило до самога краја и постајало све интензивније. Крај је био такав да су у ствари те незаборавне, стајаће, непрекидне овације почеле много пре него што се завршила сама представа. На начин да публика није хтела да дозволи глумцима да се представа заврши, нити је хтела да их пусти да оду. Једноставно је публика доживела да је део свега тога што је магија позоришта и део неког изузетног простора у којем су се некаквим чудом нашли захваљујући тој енергији која је пробила све границе. Захваљујући врхунском мајстору који је умео све то да постави, да може да комуницира са свима нама. Те публика, очигледно затечена нечим што је тренутак у којем су постали део сна који је толико фантастичан да не желите никада да прође и не желите да се пробудите, како се у представи више пута понављало и како желимо да будемо обманути том илзијом сна. Мени се чини да су сви, или барем они који су непрекитно скандирали на крају представе желели да та представа траје још увек. Да је неко рекао да се то дешава у наредних седам дана, мислим да би та публика у којој се пробудила енергија, која је у оним данима у којима нема таквих изузетних изазова, поприлично притиснута ониме што се дешава око нас одједном пожелела да та енергија живи. Чини ми се да је то незаборавни доживљај ове представе.”
Зоран Поповић, филмски редитељ, продуцент и професор
”Тек је почело, а кад кажем тек је почело, прошло је три сата. Јако је узбудљиво, ево ја сам сада изашла да направим паузу иако ми се није ни излазило, али морала сам да протегнем ноге. Надам се да ћу издржати до краја, ако се овако настави сигурно хоћу.”
Катарина Марковић, глумица
”Засигурно се може рећи да су глумачке активности, људи који то раде на сцени нешто изузетно и да су заиста врх европског теарта историјски гледано. За сва тумачења и метафоре Јана Фабра не бих могао док се све не заврши ништа друго да кажем осим да је све у његовом стилу и да је заправо то његово позоришно тумачење које он извлачи из свих ових античких догађаја нешто што вреди пажње свих европских и ван европских гледалаца које траже разрешење у свих овим превише мутним временима. Мада каква су мутна времена у двадесет првом веку, таква су била и у антици, али ово је некакав одговор, заправо ехо одговора на то да треба бити слободан и да треба на некакав начин сломити систем. Уколико је то могуће преко културе, онда је ово диван начин.”
Александар Лазић, глумац
”Представа је феноменална, апсолутно! Ово сам чекао годинама. Темпо је фантастичан, концентрација глумаца такође. Све штима, све је чиста десетка. Дошао сам из Љубљане у Београд само због представе и јако сам срећан што сам овде.”
Андреј Урош Бичек, туристички водич
”Наравно, представу гледам по други пут. Гледао сам је када сам је изабрао пре годину дана, тако да сада могу да поредим реакције публике. Имао сам неких одређених резерви и скепси. Плашио сам се да ће се наша публика тешко носити са тим временским изазовом. Додуше, у фази најава сам тај проблем негирао, можда га у почетку нисам ни био свестан, али како се фестивал приближавао почео сам да осећам панику да можда то са публиком неће функционисати најбоље, али функционише феноменално, изван свих мојих очекивања. Током целе ноћи била је та флуктуација која и треба да постоји. Увек је половина сале била попуњена, у три ујутру, два ујутру, као што је и свугде у свету тако. Од пола десет, од сцене буђења, сала је поново била пуна. Јутарње сцене од пола десет до паузе у један су биле сцене страшно интензивне енергетски и емоционално и заиста се осећала атмосфера транса. До те мере је публика предана сценском дешавању и тој енергији. Учествује, емпатише са извођачима на сцени који себе врло често концептуално, јер је тако режирано, доводе до границе физичке и духовне издржљивости. Публика је заиста почела да дише као један организам са сценом.”
Иван Меденица, уметнички директор Битефа
”Уметност ствара мир.”
Бошко Николић, пејзажни архитекта
”У репетицији и трајању има смисла, да представа не траје толико дуго не би имала смисла. ”
Растислав Ћопић, студент
”Оно што сам до сада успела да видим ми се јако допало. Ово је један велики и значајан догађај. Драго ми је што се у ово укључила и телевизија, да је добило неки шири одјек и значај. Ево малопре ми је таксиста коментарисао да је некога већ довезао до овде, што означава неку видљивост, да се ето двадесет и четири сата догађа у Београду нешто чији је главни фокус позориште. Дивим се спремности, посвећености и издржљивости глумаца. Оно што су показали у првих пола сата представе је много више енергије и кондиције од онога што можемо да видимо у већини представа које гледамо. Сама идеја да је то тек почетак од двадесет четири сата ме је потпуно фасцинирала. Има доста сцена које су ме узбудиле, помериле, дирнуле. Дивно.”
Ленка Удовички, позоришна редитељка
”Пре свега мало је рећи да је ово један веле-спектакл. Ово је представа која је осмишљена да нас све хипнотише. Превазилази сам контекст позоришта. Публика када дође на овакву представу треба да занемари све оне конвенције којима смо подложни. Једноставно да се препусти једној врси фантазмагорије и у њој ужива.”
Павле Терзић, студент
”Утисци су прелуди. Ово је један делиријум у којем је најлепше од свега што је човек на првом месту, а не богови. Уживај у својој властитој трагедији, нешто што се на људској разини разуме врло добро. Њихова снага је фасцинантна. Увек су снажни, али ово је наднаравна снага у питању. Са њима сам радила три представе и увек је било лудо. Фантастична трупа у којој се нико не штети. Свако гине за пројекат и то је јако лепо искуство. Мислим да је то једини начин да се изнесе некаква уметност, ако се већ тиме бавимо. Јанов театар је увек доста рискантан, а ово је стварно на рубу провалије титра, будући да траје двадесет и четири сата. Верујем да је шокантно, али исто тако мислим да ако се препусти гледању, заиста се може отпутовати у неки нови свет. Мени се чини да је данас реткост да са неком представом отпутујемо у неки други свет и то ми страшно фали. Овде сам са њима летела по свемиру, било ми је генијално. Као неки летачи луди, поготово сад на крају. Баш је делиријум.”
Катарина Бистровић, глумица
“Фасцинирана сам. Најфасцинантније од свега ми је ипак трајање представе. Двадесет и четири сата апсолутног континуитета и њихове енергије. Слике које су се смењивале су ми повремено биле мање узбудљиве, повремено више. Све заједно, утисак ми је фантастичан. На моменте сам имала утисак да су сви они израбљивани од стране редитеља. Они на неки начин и јесу материјал за обликовање његових идеја. Фасцинантна је та издржљивост, количина њихове снаге и свега што смо видели.
Вања Ејдус, глумица
”Представа темељно ради у целом телу. Обзиром да ми је друго гледање, не реагујем толико на оним деловима где сам први пут имала најјачу реакцију, али откривам нека друга стања. Дефинитивно тај ритам који они спроводе, који долази до успорења па чак и до потпуног мира, прави промене у телу. Све је убитачно јако.”
Тина Перић, театролошкиња
”Највећи утисак ми је оставила сцена са ланцима. Није једино што памтим, али јесте директна асоцијација на представу. Као и прва сцена са музиком у којој ђускају тридесет минута. У свему томе као целина, они су врло компактни. Одлично је што ми се чини као да дишу заједно. Све време сам се питао како изгледа само један дан њихове припреме пред извођење представе, или два наредна дана након извођења.”
Урош Милојевић, глумац
„Представа је генијална, од прве секунде, и толико узбудљива да ми је криво што сам морала накратко да изађем. Толико је све у добром ритму- добро се смењују ствари, држе пажњу, и узбудљиве су на много нивоа, на интелектуалном, визуелном и емотивном. Имам утисак тоталног позоришта. Митови су основне приче о нама, о човечанству. Постоји известан медитативни приступ. Осећам да сам увучена у ту медитацију и да све време заједно са актерима могу да проживљавам сопствени живот и егзистенцију. Истовремено, окружена сам толиким људима који то исто раде, и то је снажно. Катарза нам је неопходна као начин унутрашњег прочишћења. Као људска бића тежимо ка катарзи и ова представа то иманентно носи и нуди, и то не само у својој целини, већ и свака слика у себи је један затворени круг, и док гледам доживљавам неку врсту прочишћења. Представа је од првог тренутка експлицитна, али та експлицитност је подигнута на један уметнички ниво. Она је снажна, али је потпуно уметничка. Кроз ту експлицитност ми добијамо снагу, емоцију и интелектуалну прецизност ове представе, и мени та експлицитност не смета. Напротив, у тој експлицитности је снага ове представе. Сцена у којој бака увија у бело платно тело свог мртвог унука - а то тело су заправо исечени комади меса - и затим га узима у наручје је толико јака слика да се душа распадне, а урађена је веома једноставно, али суптилно, медитативно, полако. У томе има и озбиљности и фаталности. Представа је веома јака, и једва чекам да се вратим да гледам даље.“
Ана Томовић, редитељка
„Највише је на мене оставило утисак прескакање ланаца. Било је узбудљиво, интересантно, и интерактивно са публиком. Публика је почела да одговара, као да су посреди реплике. Уводна игра, у част бога вина је, такође, била одлична.“
Силвана Хаџи-Ђокић, књижевница
„Ја бих пре разговарала о овогодишњем фестивалу, јер укратко о Фабру је немогуће. Ја сам дошла из Загреба. О Битефу се доста прича ове године, и то ми је веома драго, с обзиром да је Иван направио око тога веома добар потез, јер довести Фаброву представу „Олимп“ је велики успјех. Представа је гостовала само по највећим фестивалима. Мислим да је организацијски, финанцијски и, уопће, естетски, веома захтјевна. Битно је да се прича о фестивалу, и битно је да у својој средини, која се културно урушава, као што се и наша урушава, држи ниво, а то се види из тога да су двије тисуће људи овдје дошли гледат представу за коју морате итекако имат развијену перцепцију.“
Сњежана Абрамовић Милковић, директорка „Загребачког казалишта младих“
„Представа расте. У почетку ми је било једнолично, исувише бело, плакатски, а сад расте, мада је све растегљиво, али ћемо видети како ће се развијати.“
Ивана Симеоновић-Ћелић, директорка Музеја „Цептер“
Публику анкетирали Хана Селена Соколовић, Дарија Вучко и Јован Босић