Прошлогодишњи Битеф на филму је 40. издање које ове године неће бити настављено. Како се осећате поводом тога и шта је све програм, чија сте били селекторка, прошао кроз четири деценије?
Осећам се помало жалосно и поносно. Радила сам Битеф на филму од десетог Битефа, који је био први јубиларни. Тим поводом је било смишљено, да би био богатији, пратећи програм који је имао јако великог успеха и зато је наставио у наредним годинама. У почетку, била је идеја да буде само на том Битефу, јер је тада био Театар нација. Било је пуно света, па се чак и једва улазило. Учесник и гост је био Питер Брук, који је учествовао на том Битефу са својим Племе Ик (The Ik, Royal Shakespeare Company 1975). Битеф на филму је била дивна допуна фестивалу, али и обавештавање о томе шта се дешава у театру у том тренутку, као и шта се некада дешавало јер смо у програму имали и историјске комаде. Такође, шта раде наши познати редитељи, позоришни посланици ван нашег позоришта. Приказивано је врло много филмова које су неки редитељи правили. Трудили смо се да у програму имамо све оно што из било ког разлога није могло да дође на Битеф, јер би продукција била исувише велика. Таква је продукција Петера Штајна Shakespeare’s Memory (1976), која је била исувише велика да би могла негде да гостује, па је на Битефу на филму била информација о тој представи. Наравно да смо сви, у то време, знали да је представа - представа, а да је снимак - снимак, ту има велике разлике. У време када смо почели да радимо, услови су били сасвим друкчији, и друштвени и политички, али и технички. Није се толико путовало. А када се путовало, ишло се у позориште, мада, не толико. На територији читаве Југославије смо имали два канала који чак нису радили 24 сата. Није било ни представа ни толико информација из иностранства и нисте могли ни да чујете ни да видите оно што други раде. Битеф на филму је била информација која је допуњавала не Битеф, него уопште неко познавање трендова у тадашњем позоришту и рада аутора који су тада долазили код нас. На првом Битефу сам добила од Немачке амбасаде мониторе. У то време постоје NTSC, PAL, SECAM системи канала, па телевизори нису могли да се пребацују са једног на други сигнал. Тако сам од амбасаде добила три телевизора, плејер и касете. Тада у животу то никад нисам видела, а нису видели ни Београђани. Шеф технике на телевизији ми је објаснио да тога има у свету, чак и да постоје два плејера у Београду. То је све било нарочито занимљиво нашој публици, а посебно нашим страним гостима, којих је било да су долазили са оне стране гвоздене завесе. Они су апсолутно били без икаквих информација. Били су стални гости и нонстоп су ме питали постоји ли реприза, зато што је њима све било ново. И њима и нама је то било драгоцено. Врло полако се усавршавао и ширио видео, полако смо прелазили на ВХС, а онда је то кренуло много брже, појавио се ДВД, компјутер. На неки начин, та техника која је сјајна и без које ми данас не бисмо функционисали јер смо навикли на њу, је појела Битеф на филму. Данас имате по 100 и више канала на телевизији, на којима можете да видите све и свашта, имате могућност да наручите ДВД који ће доћи на вашу кућну адресу и Јутјуб. Има оних који то не воле и којима је јако важно да видео гледају на великом екрану, али тих је све мање и мање.
Данас имамо велики проток садржаја који нам је доступан путем интернета, а Ваш домен је била селекција садржаја за публику. На који начин сте вршили селекцију?
Увек сам се везивала за велики Битеф, за главни програм. У једном тренутку сам разговарала са Миром Траиловић и Јованом Ћириловим, а после нажалост, само са њим, пре свега о томе шта је мото Битефа, какви су комади и ко су аутори. Тражила сам по литератури, звала позоришта, разне критичаре који су у појединим земљама добро познавали шта се дешава у њиховој земљи, да ме посаветују шта има у том правцу у коме ја хоћу да идем. То је био начин на који сам бирала. Била су и друга времена у којима је посредовала техника, када сам сав материјал добијала на касетама и чак су ми их врло радо нудили. Сада је то далеко теже јер свако тражи плаћену лиценцу. Доста тога је показано и као домаћа селекција. Увек сам се трудила да покажем неку филмски снимак позоришне представе или да, кроз извесно време, неку представу која је на Битефу била јако важна, прикажем публици која је тек пристигла. За тих 40 година сам имала и ту могућност да приказујем и оно што је некада био култ, нешто јако важно и награђено, да прикажем како би људи, којима се то свидело, погледали, али и да би млада публика, која је о томе чула, то видела.
Уместо програма ове године планирате трибину?
Да, 26. септембра на Андрићевом венцу. Замолила сам Сању Гловацки да модерира трибином и она је прихватила. Састављамо списак људи који би било важно да учествју јер су, пре свега, пратили Битеф на филму и писали о њему.
Које су све сале у којима је Битеф на филму био домаћин?
Битеф на филму је мало лутао. Прво смо кренули у Скц-у, па смо се преселили у Дом омладине. Пре него што је Атеље горео, били смо у разним просторима старог Атељеа, затим у Немачком културном центру, па у Културном центру Француске, док се нисмо скрасили у Кинотеци. Кинотека је била кућа која је отварала врата где сам наилазила на људе који су увек били спремни за сарадњу, почевши од шефова до кинооператера. Њих заиста морам да споменем, јер су они били ти који су највише радили и били веома љубазни.
Које тренутке Битефа на филму посебно памтите?
Пре свега ми се урезао у сећање Питер Брук, који је дошао на први Битеф на филму и био толико одушевљен када је видео програм и шта се све од његових филмова приказује, па је следећег дана већ у авиону био још један најновији филм. Њему је било стало да се и то прикаже. Касније сам поводом његове представе радила целовечерњи програм онога што је он радио као филмове. Тада је написао једно веома лепо писмо захвалности у коме се сећа онога што је било. Исто је Лидзи Кемп био диван и све помагао са великим одушевљењем. Било је тренутака који су данас јако лепи када их се сећам, а у оно време су били врло трагични. Приказивала сам Грађански рат Боба Вилсона (Robert Wilson, The Civil Wars, 1987, autor Howard Brookner) који у Београду нису приказивани. Тада је програм био у Немачком културном центру, а маса разјарене публике, која није успела да уђе, замало је разбила улаз. Била сам сама унутра, односно, дали су ми кључеве од центра. Пошто сам све сама радила, нисам стигла да се пробијем до шалтера да угасим светло. Када смо коначно кренули са пројекцијом, сећам се и Мире Траиловић која је била избезумљена и викала на мене зашто не гасим светло, а ја јој кажем да не могу да се пробијем. Неко љубазан ко је стајао код прекидача, чувши разговор, угасио је светло. То су лепи тренутци којих се радо сећам, јер то значи да је било велико интересовање и да су људи то волели. Будући да код нас у Србјији све касни, ја сам све почињала у секунду, јер сам, пре свега, ја тачна, а друго, морала сам, како не бих улазила у време када почињу представе на главном програму. Знам да је Јован Ћирилов ишао улицом и срео неког од познаника из позоришног света, који му је рекао, када је Јован покушао нешто да му каже, „Пусти ме, молим те, идем на Битеф на филму! Вера почиње тачно на време.“ и онда је трчао и није хтео да говори са њим. Онда ми је Јован рекао, „да знаш да сви знају да почињеш на време.“, а ја сам му одговорила „Јесте. И сви су на време тамо.“ Сви су знали да се креће у секунду, али се могло улазити и излазити кад си хтео, али људи су хтели да програм гледају од почетка.
Разговор водила Ружица Ања Тадић