Битефова публика жељно ишчекује Олимп: у славу култа трагедије Јана Фабра. Како бисте укратко окарактерисали овај амбициозан пројекат, пошто сте имали прилике да погледате извођење у Амстердаму?
Тина Перић: Скоро без резерве бих рекла да је то кулминација естетике перформативног (како је то дефинисано у теорији), која доминира сценом од шездесетих година прошлог века и у којој није примаран естетски суд, разумевање и тумачење представе, већ доживљај и заједничко бивање. У том процесу се чулним и асоцијативним путем активирају сензације и дубоке емоције, и тако настају нова и неочекивана значења за све учеснике у догађају. То је најбољи пример ове естетике који сам имала прилике да видим.
Битефова публика није хомогена, али јој је радозналост заједнички именитељ па, према томе, од представе има различита очекивања. Ви се бавите истраживањем тоталног театра. Да ли је у вези са овом представом излишно или пожељно говорити о хоризонтима очекивања?
Плашим се да очекивања могла само да услове гледаоце. Моје одушевљење представом је било омогућено управо тиме што ја нисам имала никаква посебна очекивање, осим оних заснованих на чињеници да познајем Фабров рад. Предуслови за добру рецепцију ове представе су отвореност и спремност да се буде присутан и да се прође кроз цео процес без отпора и рутинског критицизма.
У коликој мери ће само трајање представе бити прихваћено код домаће публике, навикнуте на другачију форму театра?
Двадесетчетворочасовна структура је у директној функцији догађајности представе, што је и њен основни квалитет. Не у смислу да се интензитет доживљаја може мерити одгледаним сатима, већ у смислу времена и простора који су потребни да би се догађај заиста десио - како на сцени, тако и између публике и извођача. Омамљеност коју она може да произведе већ је вероватно позната млађој публици, која је присуствовала сличним бдењима у свету поп музике, забаве... То је дефинитивно искорак из свакодневнице, свакодневне журбе и начина мишљења, искорак из свакодневне у једну измештену перцепцију и стање свести. У том смислу би се могла повући паралела са рејвовима и сличним забавама, међутим овде је реч о сасвим другачијој врсти садржаја, са неупоредиво квалитетнијим присуством и увидима. Не видим зашто би гледаоци требало да се плаши двадесетчетворочасовног трајања представе, пре мислим да је то јединствена прилика коју не треба пропустити. Чулна и инстинктивна путеност коју представа буди погодна је за апсолутно све узрасте и типове публике. Осим тога, ова представа свакоме нуди још нешто у складу са његовим личним афинитетима. Неко ће се фокусирати на тумачење трагедије или на естетски аспект извођења, неко ће наћи одговоре на интимна питања, а неко ће се само растопити. Спектар могућности је огроман и самим тим што је сценски проседе веома разноврстан.
Шта бисте истакли као посебан квалитет ове представе?
Мада има много материјала за естетску анализу и интелектуално промишљање ја верујем да је Планина Олимп пре свега позив и прилика да се кроз један цео циклус дана и ноћи интензивно живи у атмосфери трагедије: у крви, у зноју, у љубави, у страсти… и да се кроз то искуство физичког и емотивног заједништва доживи катарза. Ово је процес у коме су како извођачи тако и публика стимулисани на превазилажење сопствених граница. Једна од најснажнијих стратегија, добро позната у педагогији позоришта, као и у духовним праксама, јесте исцрпљивање. Умор који сустиже не само извођаче изложене нечувеним напорима, већ природно и публику, има неизбежну последицу - попуштање механизама контроле, шаблона размишљања и посматрања. Ми, хтели не хтели, живимо у личним и колективним шаблонима и да би се из те инерције изашло потребно је да нешто протресе цео систем. То може бити неки директан шок, што је исто тако често стратешко средство савременог позоришта, али може бити и лагано исцрпљивање и растапање у времену које има еквивалентан ефекат. У овом искуству полако али сигурно попуштају стеге и пуцају маске, а тек тада се активирају наши стварни потенцијали за свеобухватнију перцепцију и потпунији доживљај стварности.
Шта је на Вас оставило највећи дојам у занатском и уметничком смислу?
Представа обухвата готово све најважније грчке митове о боговима и херојима, који су најчешће фронтално изговорени, или у дијалошкој форми. Међутим, оно што је по мени веома важно јесте да је композиција представе тако оформљена да се текстуални предлошци не лепе један на други, већ смо ми за њих припремљени дугим и интензивним невербалним сценама плесног и ритуалног карактера, које нас доводе у стање високе концентрације. У питању је сендвич са осамнаест слојева у коме је „месо“ трагедије инкорпорирано у обиље телесности, материјалности, ликовности, тако да суштина ових исказа, која је универзална, допире до нас убојито снажно. У једној сцени на пример две девојке изводе пируете толико дуго да то постаје болно за гледати, што је само по себи интензиван, готово критичан тренутак у коме престаје свака фикција и у коме су покренути механизми преживљавања. Непосредно након тога, једна од њих буквално чим дође до даха почиње да изговара Ифигенијин монолог. Она дакле у тај монолог креће од егзистенцијалне нуле, а њене речи одзвањају невероватно снажно и директно се урезују у наше биће. Оне постају егзистенцијалне поруке, јер смо ми комплетно отворени, припремљени, устрептали, у стању страха и будности. Ово је један од примера како Фабр приморава своје извођаче на превазилажење граница, а ми као публика директно их следимо и превазилазимо сопствене границе, не само физичке већ и психичке, емотивне и егзистенцијалне.
Људско тело се на врло чулан начин истиче као естетски предмет; ово се постиже игром и плесом, што је све блиско античком погледу на свет. Какав сте доживљај телесности имали током представе?
Мој осећај је да се тело никако не истиче као естетски предмет у овом случају, већ да је оно пре свега медијум. Оно је изложено, огољено, али кроз њега пулсира живот, оно је моћно и слободно, идентификујући се са њим и ми пролазимо кроз катарзу; кроз тела уметника која се беспоштедно дају, ми се отварамо да примимо и дамо, и то како у току представе, тако и након ње. Ово је генијално сажето у финалном питању, односно позиву који нам Фабр кроз речи својих извођача упућује: „Дајте нам сад сву љубав коју имате.“ На ове речи у завршници публика је, бар у Амстердаму где сам ја гледала представу, одреаговала као из топа. Људи су скочили са столица, а искочили би и из сопствене коже да су у том тренутку знали како. Одазив је дакле непосредан и снажан, то је тотално позориште.
Осим митске, епске и трагедиографске грађе, у текст комада уткана су и нека егзистенцијална питања и формуле са којима глумци иступају пред публиком и износе их, рекло би се, у форми суасориае, говора појединаца, али у случају ове представе често и хорски, којима се публици нешто саветује и препоручује. Такав је и завршетак. Дионис, наиме, поручује: „Узмите своју моћ назад, уживајте у сопственој трагедији, дишите само дишите, и замислите нешто ново“. Како оцењуете функцију ових исказа?
Верујем да у њима лежи кључ за читање представе, или ако баш хоћете, за Фаброво тумачење трагедије. Јасно је да је у условима у којима се ова представа гледа озбиљно аналитично промишљање садржаја није могуће, јер за тако нешто ни физиолошки нисмо способни. Међутим, антички митови у спрези са ритуалном и оргијастичном игром директно делују на нас свом својом архетипском снагом и буде у нама исконске пулсације, живот тела и срца, толико загушен и на издисају у нашем времену. То је наша моћ коју треба да пробудимо и оживимо у себи, дисање је метафора за то, али и сасвим конкретно моћно средство за исцељење и будност у свакодневном животу. Тек тада оживљени и присутни, можда можемо да изродимо нешто ново, у оквиру сопственог живота, као и за нашу цивилизацију. Ове речи су дакле готово пророчке, а изговорене у завршници овакве представе, налазе на отворен канал ка нашој души.
Да ли сматрате да је Фабров приступ позоришту потребан данас и у коликој мери је он могућ на домаћој сцени и колико је уопште наша публика навикнута на такав приступ?
Верујем да је овакав приступ драгоцен, али да ми нажалост, и поред тога што смо жељни оваквих искуства, немамо потенцијал да нешто слично остваримо у нашем позоришту. За то је, осим финансијских могућности, потребна и велика слобода духа и огромна посвећеност. Овако уигран и посвећен ансамбл нити имамо, нити имамо услове да га формирамо, осим ако се не нађе нека група посвећеника, као што се то понекад дешава... Јер мада представа почива на генијалној концепцији Фабра, она је изнесена изузетним ансамблом, који је заиста својом крви, знојем и месом отелотворује. Концепција без оваквог извођења не постоји. Генерално у нашем позоришту се не негује тако радикално телесни приступ, озбиљан тренинг код нас у институцијама готово да не постоји, ми више гравитирамо ка некој менталној, емотивној сфери. То је проблем и нашег школског система, који још увек није интердисциплинаран, мада је савремена пракса већ дуго тако конципирана. Самим тим код нас овакав тип рада није довољно стимулисан.
Разговор водили Јован Босић и Наташа Радуловић
