Kako je izgledao Vaš „epik trip“ tokom ovogodišnje selekcije? Šta je bilo najuzbudljivije?

Ivan: Super mi je ovo pitanje, niko mi ga još nije postavio! Ubedljivo najtripozniji, najviše epik i najuzbudljiviji trip bio je odlazak u Antverpen, pre godinu dana, na predstavu Olimp Jana Fabra. Nismo unapred znali da će tokom noći biti mogućnosti da se spava u samom pozorištu, ono što mi sada takođe organizujemo u Sava centru: vreće za spavanje, poljski kreveti i sl. Zato sam imao sobu u najbližem hotelu i samo me je odgovornost prema novcu za putovanja, kojeg Bitef uopšte nema mnogo, naterala da dva puta po dva-tri sata prilegnem u hotelu, a ne u samom pozorištu: zavideo sam onima koji su sve vreme ostali u teatru. Tokom noći, jednom sam prošetao po foajeima ovog baroknog zdanja da osetim tu neobičnu atmosferu: ljudi su, zaista, spavali svugde, neki mladi su se grlili i ljubili, bilo je vrlo mirno i tiho. Sve je nalikovalo zbegu tokom vazdušnog napada... Ono što me je iznenadilo jeste da nije bilo više živosti izvan sale, a s obzirom na dionizijski karakter predstave i nokturalnu atmosferu. Verujem da će Beograd da odnese ubedljivu pobedu po tom pitanju. (smeh)  

Da li ste pošli od konkretne ideje ili ste na osnovu viđenog donosili odluke?

Ivan: Ide vam nešto, ovo je takođe baš dobro pitanje (smeh). To je najveći izazov kada želite da napravite selekciju s izoštrenim tematskim i estetskim konceptom. Da rekapituliramo još jednom (šta ćete, profesorski epic trip): estetska linija 51. Bitefa jesu predstave dugog trajanja (tzv. "durational performances"), tematska su velike, drevne priče naše, zapadne civilizacije: cela grčka mitologija, Biblija, srpska epska književnost srednjeg veka. Kada se ovim svojstvima predstava iz glavnog programa doda još i činjenica da je većina njih pripovedačke a ne dramske strukture, onda je jasno otkud "epik" u naslovu 51. Bitefa. Što se tiče tripa, njega tumačite kako vam volja: ili kao putovanje unazad u izvorišta naše civilizacije, a zarad toga da vidimo gde smo je to izneverili i izdali, ili kao halucinaciju, omamljenost, katarzu. Ovo drugo tumačenje pojma "trip" zasniva se na suludoj, tripoznoj scenskoj poetici nekolikih predstava (pre svega Fabrove, ali i obe Mondtagove), kao i na psihofizičkom efektu, po meni isceliteljskom, koje dugo trajanje ostavlja na sve nas... Da se sada vratim na vaše pitanje. Obe linije glavnog programa, i tematska i estetska, a koje se ukrštaju u sloganu Epik trip, proistekle su iz predstave Olimp. Ona je prva izabrana, mada smo dosta odugovlačili da je i zvanično pozovemo. Razlog tome je isključivo njen „gabarit“, a ovde sada mislim samo na finansije. Znali smo da s njom možemo da imamo relativno mali broj predstava, a hteli smo da imamo jedinstvenu, zaokruženu kuratorsku priču, koncept. Zato je selekcija trajala mnogo duže nego obično, morali smo Filip i ja da budemo vrlo obazrivi, te sad naša produkcija lomi glavu kako da sve to realizuje. Na tome im se ovom prilikom javno izvinjavam, ali i zahvaljujem, jer je njihova trpeljivost za naše kašnjenje urodila punim plodom: imamo selekciju koja se koncepcijski odlično drži, što, naravno, ne znači da će svaka predstava naići na hvalospevni prijem. I da konačno pružim i konkretan odgovor na vaše pitanje: uvek treba poći od predstava, a ne zadavati koncepcijski okvir unapred, jer bi to bilo teoretičarsko nasilje nad umetnošću. Kada se sklope same od sebe bar tri predstave koje pričaju sličnu priču, onda se već u nastavku selekcije traga sasvim ciljano, u skladu sa konceptom koji su izabrane predstave formirale.       

Da li, dakle, mislite da bi predstave u formi i sadržaju poput „Planine Olimp“, ne nužno i u trajanju, mogle da budu događaji koji bi približili pozorište mladima, ali i svima koji su možda razvili averziju prema konvencionalnom teatru?


Ivan: Apsolutno verujem u to! Kao što smo više puta istakli, i po svojoj scenskoj poetici, ali i po trajanju koje nam omogućava i sporedne, zanimljive sadržaje izvan sale, ova predstava nalikuje rejvu... Uostalom, po odzivu mladih gledalaca, studenata, koji već sada možemo da registrujemo, mislim da smo započeli veoma važan strateški posao za Bitef: razbijanje predrasude o elitizmu, hermetičnosti, i počeli da radimo na stvaranju nove publike.


Kako objašnjavate činjenicu da ove godine imamo na Bitefu po dve predstave istih reditelja? Hoće li nešto slično biti praksa i ubuduće?

Ivan: To mi pitanje već nije uopšte jasno, mada mi ga mnogi postavljaju. Objašnjavam ga kao jasan umetnički stav, izbor i odluku. Scenska poetika Ersana Mondtaga konstitutivna je za neke aspekate koncepta Epic trip, Lorencijeva za sve. Pri tome se radi o veoma značajnim rediteljima, jednom koji se višestruko dokazao na Bitefu i apsolutni je ljubimac njegove publike (Lorenci) i drugom koji je sasvim suprotno, Bitefov debitant. On bi mogao da bude i naše ovogodišnje „otkriće“ u širim, svetskim okvirima, pošto je rad ovog mladog reditelja već dobro poznat u nemačkom govornom području, ali ne i izvan njega. Mnogi strani gosti dolaze u Beograd baš da bi videli njegove predstave. Otkrivanje i promocija novih i značajnih imena svetskog pozorišta jedna je od izvornih misija Bitefa.

Šta su onda najvažnije ideje i tendencije koje će se Bitef truditi da plasira u najbližoj budućnosti?

Ivan: Bitef će svake godine, dok ga vodim, imati te dve linije: estetsku i tematsko-problemsku. Trudićemo se da, manje ili više uspešno, svake godine izdvojimo i mapiramo neke pojave koje se, u umetničkom smislu, mogu shvatati kao radikalne, prevratničke, različite, pa i nove u savremenim izvođačkim umetnostima. To je bila misija Bitefa od njegovog osnivanja, samo što je onda, u doba poznog modernizma, bilo mnogo lakše izdvajati te pojave nego danas, u ovom mnoštvu raznorodnih tokova, autorskih poetika, izvođačkih formi.

Šta Bitef u idejno-dramaturškom smislu razlikuje od ostalih sličnih festivala ove godine, ali i uopšte? Da li su etičko-estetski pristupi podjednako važni u odnosu na formu i da li to treba odvojeno analizirati u kontekstu selekcije?

Filip: Ono što je novina, jeste Medeničin umetnički koncept festivala, koji svake godine podrazumeva da sve ili velika većina predstava u glavnom programu moraju da zadovoljavaju makar jedan od dva osnovna kriterijuma: estetski i problemski. Ovaj prvi se zasniva na predstavama izuzetno dugog trajanja, kao što ste čuli, dok se problemska linija bazira na odluci da se selekcija pravi od predstava koje nisu nastale na osnovu dramskog teksta, već na osnovu najvećih narativa naše civilizacije (Biblija, antička tragedija, srpska epska poezija,..).

U toku je proces festivalske koprodukcije „Carstva nebeskog“. Da li možeš da nam kažeš nešto o ideji ili konceptu? Da li nas očekuje predstava nalik Lorencijevim režijama koje smo gledali prethodnih godina?

Filip: Jernej Lorenci će se na 51. Bitefu predstaviti publici sa dve predstave. Jedna je Biblija, prvi pokušaj u produkciji Slovenskog narodnog gledališča Ljubljana, dok je druga Carstvo nebesko, u koprodukciji Narodnog pozorišta iz Beograda i Bitef teatra. Odluka da se ove dve predstave igraju dan za danom, naravno, nije slučajna. Prvo, upravo zbog toga kako bi publika Bitefa mogla da prepozna razvoj i kontinuitet Lorencijeve poetike iz predstave u predstavu. Drugo, kako bi publika bila u mogućnosti da vidi jednu tipičnu „lorencijevsku“' predstavu sa najboljim domaćim glumcima i uporedi njegov rad u različitim sredinama.

Iz perspektive dramaturga, šta bi bilo najznačajnije ili najzanimljivije u smislu dramske forme predstaviti publici u narednim izdanjima festivala?


Filip: Savremeno pozorište podrazumeva toliko bogatstvo žanrova i formi. Prošlogodišnje izdanje Bitefa se upravo fokusiralo da na to da pokrije što veći broj različitih vrsta pozorišta: od lecture-performansa, preko plesnog i dokumentarnog pozorišta, sve do dramskog, sve sa ciljem da dokaže da je ''sve to pozorište''. Od ove godine, koncentrišemo se pojedinačne fenomene. Šta će to konkretno biti u narednim izdanjima festivala, u ovom trenutku nismo u stanju da kažemo.
 
Da li postoje ideje o eventualnom promovisanju novog domaćeg teksta u okviru budućih produkcija festivala?

Filip: Misija promovisanja domaćeg dramskog teksta prvenstveno pripada nacionalnom festivalu dramskog teksta, Sterijinom pozorju. U tom smislu, zaista ne postoji potreba za  razrađenom strategijom po ovom pitanju. Sa druge strane, kako ćemo se u okviru budućih festivalskih produkcija baviti povezivanjem umetnika iz različitih sredina sa ciljem kreiranja umetnički relevantnih pozorišnih predstava, ne vidim zašto time ne bi bio obuhvaćen i domaći dramski tekst.
 
Koliko sati ti planiraš da provedeš na „Planini Olimp“?

Filip: 24. Koliko ću zaista izdržati, videćemo.


Razgovarao Đorđe Živadinović Grgur