Festival počinje za nepunih mesec dana. Šta je u fokusu ovogodišnjeg 51. Bitefa? U kojoj su fazi pripreme?
Pripreme festivala ulaze u završnicu kontrolisano, dobro i uobičajeno. Bitef festival organizuje tim vrlo iskusnih, mada mladih ljudi, koji su pravi eksperti. Ove godine velike zahteve pred nas postavlja predstava Olimp , dvadesetčetvorosatni spektakl Jana Fabra, čija je organizacija, nalik organizaciji festivala u festivalu. U organizacionom smislu je to novum, nešto što nismo imali do sada. Ipak, sve projektujemo do detalja, kako to uvek uradimo kada pripremamo Bitef festival. Sa druge strane, to je i predstava koja je svetski spektakl i predstava koju ćete verovatno videti sada i nikada više. Verovatno nećete moći da je vidite u širem regionu. To je, ne samo preporuka, nego na neki način obaveza sveta koji se bavi pozorištem - da pogleda ovu predstavu. Ona je sigurno jedan od ključnih događaja istorije pozorišta prve polovine 21 veka. Za nas je značajno što je ova predstava na Bitefu. Bitef kao festival mora da ima takve iskorake u formalnom i sadržajnom smislu. Mislim da je to značajno i za našu državu i za umetnike u njoj. Ne samo da moram da preporučim, već i kao umetnik, kulturni radnik, da signaliziram, obeležim, podvučem - da je ova predstava zaista - nešto što ne smete iskustveno ignorisati. Što se ostalih predstava repertoara tiče, selekcija Ivana Medenice dosledna je sloganu festivala Epic trip, odnosno epsko putovanje. Svi ljudi koji znaju otprilike šta je ili slute šta se krije iza tog naslova će na ovogodišnjem repertoaru naći neke sebi važne lične, autentične tačke oslonca. Da li u predstavi Sneg, ili u predstavi (Sa)slušanje trupe iz Irana, Bibliji Jerneja Lorencija ili pak našoj festivalskoj koprodukciji, isto u režiji Jerneja Lorencija.
Kako tumačite slogan ovogodišnjeg Bitefa Epic trip Kako se karakteriše epsko u kontekstu današnjeg vremena?
Uvek se lomim da li Bitef mora da ima neki jasan koncept, jednu jasnu liniju ili bi mogao da bude skup fenomenalnih žanrovski i stilski različitih predstava bez preciznog il ikakvog zajedničkog povezitelja, imenitelja. Čini mi se da je ove godine to potrebno. Umniji ljudi od mene kažu da je mit, u stvari - istina koja se nije dogodila. Potrebno je da danas nanovo pričamo mitske priče, ali onako kako je to primereno ljudima u ovom vremenu. Neverovatno je, dokaz nalazim u klasičnoj literaturi, koliko je naša civilizacija u tehničkom smislu napredovala, a u idejnom i duhovnom je gotovo na istom nivou ili nazaduje od svog zabeleženog postanja. Očekivano je kada putuješ i nešto otkriješ, nešto tražiš i nalaziš, da se nadograđuješ, da postaješ bolji. Mi već vekovima putujemo, a nismo bolji. Zbog toga mi je interesantno ovo naše epsko putovanje iz vizure jednog čoveka koji svakim danom pokušava da nekim činom bude bolji i sebi i svojima, porodici, ljudima sa kojima radi. Mislim da je naš zadatak, nas ljudi na ovom svetu, a pogotovo ljudi iz društvenih i humanističkih oblasti, da ovaj svet pokušaju da učine lepšim i boljim. Trudim se da svakim danom nešto doprinesem na tom planu. Ovogodišnji Bitef kroz epsku širinu i pokuuušaće da zahvati široko i visoko, kao što Olimp predstava zahvata, pitanje vremena, sa željom da govorimo o sadašnjem vremenu i trenutku. Suštinski moramo govoriti o našem vremenu, a da prošlost koja je iza nas cenimo, poštujemo i vrednujemo. Budućnost je uglavnom neizvesna, a sadašnjost je obaveza našeg delanja jer je to trenutak u kojem mi živimo. I sada je samo trenutak i već nam izmiče i prema tome što nam izmiče ne možemo biti neodgovorni. Od toga se trudimo da napravimo nešto što bi bio kvalitet. To nije uvek ni moguće, ni lako, niti jednostavno. Nismo uvek raspoloženi za tako nešto. Svi smo ipak ljudi, opterećeni različitim brigama…
Kakva je bila podrška Ministarstva kulture republike Srbije i Grada Beograda u realizaciji ovogodišnjeg izdanja Bitefa?
Imam utisak da je festival prošle godine ponovo vratio tu boju, taj renome festivala koji je neupitan. Naše čvrsto opredeljenje je da Bitef festival mora da opstane. Prevagnuo je pozitivan i afirmativan stav kod ljudi koji odlučuju o tome koliko para treba jednom festivalu koji ima ovakve reference i koji ima ovakvu ambiciju. Ove godine ne možemo biti nezadovoljni. Objektivno, Srbija nije bogata zemlja i mi smo stalno u krizi. Dobili smo novac, koji smo, da tako kažem, očekivali i nije ispod očekivanja. Ako kažemo da postoji problem finansija, onda se to svodi na jedno vrlo slabo prepoznavanje, pre svega nacionalnih kompanija u mogućnosti reklamiranja kroz jedan evropski brend. To je ono što me zbunjuje, da neke kompanije koje imaju lepu i veliku produkciju, proizvodnju i ambiciju, uopšte ne registruju Bitef i neke druge festivale kao mogućnost za sopstvenu reklamu i proboj na tržište. Kada kažete „Bitef“ u bilo kom delu Evrope, ljudi znaju šta je to. Oni znaju da je to festival. Čak i oni koji se ne bave pozorištem ili se ne bave kulturom znaju da postoji neki pozorišni festival u Beogradu koji referiše neku varijantu konekcije istoka i zapada. Ljudi se sećaju tog vremena, alternative, provokacije koju možda nisu videli, ali su o njoj čitali. Bitef je ime koje zvoni. To je veliko zvono srpske kulture. Problem postoji da to zvono zvoni stalno i da zvoni jako i da oglašava sabornost, i da je to značajan poziv da se okupimo, ne samo kao ljudi iz kulture, nego uopšte oko onoga što vredi u Srbiji. Iznenađuje me i pogađa da ljudima koji imaju sredstava, mogućnosti i ambicije da budu još veći kao kompanije, moram da objašnjavam značaj Bitefa. Oni koji su danas sponzori Bitefa su zaista ljudi koji vrlo jasno razmišljaju i promišljaju svoj imidž i svoju budućnost. Drago mi je da imamo jedan skup kompanija koje su često uz nas, koje su blagonaklone prema onome što su problemi Bitefa i koje nam pomažu. Drugi problem je naša ambicija. Ove godine nam para nedostaje samo zbog naših ambicija, ali naprosto, ne možete da radite ovaj posao bez određene vrste rizika u smislu, da ste ambiciozni da to bude još bolje. Da nismo doveli Olimp mi danas ne bi imali nikakav problem u organizaciji festivala. Da nismo doveli nemačku predstavu Sneg, koja je za nas važna jer nastavlja kontinuitet nemačkog pozorišta na Bitefu i sigurno je jedna od najznačajnijih u Evropi i svetu, isto ne bismo imali problem. Mi smo želeli da to bude u Beogradu, na Bitefu i da bude sada. Nismo želeli da čekamo godinu dana. Želeli smo obe predstave, želeli smo predstavu iz Irana, (Sa)slušanje, da sve ono što imamo bude sada. Mislimo da grad i ova država i ljudi koji žive ovde, a sve nas je manje, neki odlaze, a neki prebrzo umiru, zaslužuju ovakav festival. Ovo nije festival Beograda, on se samo tu održava. Uporno, već godinama govorimo da je Bitef festival u Srbiji. Ove godine prikazaćemo showcase u Subotici pozorišta na mađarskom jeziku koje nastaje u Srbiji. To nam je jednako važno. Veoma bitno pozorište. Tu postoje problemi u finansijskom sagledavanju stvari. Očekivali više para od sponzora, ali smo, izgleda, bili preterano ambiciozni.
Da li biste nam rekli nešto više o pratećim programima ove godine?
Showcase je deo pratećeg programa kojim se trudimo da napravimo vezu sa pozorištem iz Srbije i sa pozorištem koje nastaje u Srbiji. Prošle godine smo imali Showcase beogradskog pozorišta, a sada smo se opredelili za tri predstave iz Subotice. To je veoma bitno jer je Bitef mesto odakle se, banalno rečeno, kupuju predstave. Jernej Lorenci je u jednom razgovoru rekao da je njegova Ilijada odavde dobila startnu osnovu za svoju evropsku verifikaciju. Na festival dolaze ljudi koji žele da vide šta nastaje na regionalnom nivou i ne idu u Hrvatsku ili Sloveniju posebno da bi videli neku predstavu, nego su dolazili u Beograd. Pomalo ne forsiramo taj regionalni koncept, ali ove godine želimo da pokažemo našim gostima i umetnicima i kritičarima, kao i ljudima koji su zaduženi za pojedine festivale u drugim zemljama nešto što nastaje u pozorišnom svetu naše zemlje. To je naša obaveza uz ovo što radimo na glavnom programu. Tradicionalni prateći programi su Polifonija i Bitef na filmu i oni imaju svoj smisao i razloge. Mi kao kuća, Bitef teatar, imamo obavezu promocije nezavisne scene, savremenog plesa, svega novog u pozorištu. Sve je to naša obaveza i mi to u toku festivala pokušavamo da kroz prateće programe i taj segment stvaralaštva u našem gradu i državi preporučimo. Svi naši prateći programi su preporuka našim gostima da uz ono što želimo da vide sa glavnog programa, pogledaju još nešto. Na neki način, to je i mahanje zastavicom nekim ljudima u našoj sredini koji ne znaju, ne stižu, ne mogu da percipiraju tu vrstu umetničke delatnosti, odnosno, pozorište. Tako da je Bitef tih svojih osam do deset dana, skup svega što stoji u statutu Bitef teatra kao njegova obaveza i njegova idejna osnova.
U Bitef teatar će ostati na reperoaru festivalska koprodukcija Carstvo nebesko. Nije teško ne zapaziti da je reč o produkcijskom izazovu, obzirom da je reč o saradnji dva gotovo divergentno uređena pozorišta, alternativnijeg i nezavisnog Bitefa i nacionalnog, Narodnog pozorišta u Beogradu? Koliko je takav vid koprodukcije novum na našem pozorišnom nebu?
Mi imamo taj neki specifikum da je pozorišni festival stariji od pozorišta koje je u stvari njegov osnivač. To je, kako se kaže, paradoks, ali festival ima 51. godinu, a teatar će 2019. tek imati 30. Što bi rekao Šekspir - „U tom ludilu“ sistema, festival je imao svoju početnu inicijativu, a onda su gospođa Mira Trailović i Jovan Ćirilov jasno uočili da predstave koje dolaze na festival moraju imati svoj odjek kroz godinu koja je između dva festivala. To je jedno inteligentno, vešto, razložno razmišljanje na kome je osnovan Bitef teatar. Želimo da kroz festivalsku produkciju povežemo festival i teatar. Zajedno sa Narodnim pozorištem radimo koprodukcijski predstavu za Bitef festival koja će biti tokom naredne sezone, a verujem i kasnije, u narednim sezonama, naša zajednička produkcija i stalni repertoar i Narodnog i Bitef teatra. Pošto se prvi deo predstave igra u Narodnom pozorištu, na sceni „Raša Plaović“, a drugi deo u Bitef teatru. To je čak i jedno praktično putovanje (=trip) jer će publika putovati nekih manje od kilometar (*prema interet mapi - 808m je udaljenost ako se ide preko Skadarske ulice iz Bulevara Despota Stefana, pored Doma Vojske) kolika je razdaljina između naše dve kuće, da bi iz Narodnog stigla na drugi čin Carstva nebeskog. Ta koprodukcija je apsolutno bitefovsko čudo, ali mislim da je u ovom momentu to potpuno logično. Narodno pozorište je poslenjih nekoliko godina dokazalo svu moguću vitalnost jedne institucije, o kojima mi uvek imamo loše mišljenje - zato što su kabaste, treba im puno vremena, zato što ne prihvataju ideje sa strane, a to nije slučaj Narodnog pozorišta. Tim povodom se zahvaljujem i Dejanu Saviću i Željku Hubaču na izuzetno korektnoj saradnji. Sa druge strane je Narodno pozorište zaista pokazalo da u smislu repertoara i interpretacije osmišljenog repertoara ima apsolutno modernistički pristup u vremenu u kojem sada živimo. Ni jedno pozorište u Beogradu nema u ovom trenutku tako aktuelan i zanimljiv repertoar kao Narodno pozorište. Bitef je perjanica tog alternativnog, koje, nažalost, u ovom trenutku u Srbiji nije u punoj snazi iz raznih razloga. Bilo je logično da dve kuće koje su u ovom trenutku najpotentnije, u umetničkom smislu pokušavaju da pronađu način za saradnju. Ako se tome doda jedan od najinteresantnijih reditelja u regionu, Jernej Lorenci, onda je to jedan trijumvirat koji, nadam se, iza sebe ima jednu dobru osnovu, a ispred sebe veru da će napraviti dobar projekat. Meni tu ne deluje ništa logičnije, da baš Narodno i mi, Bitef teatar napravimo koprodukciju sa čovekom kojeg smo, na neki način, promovisali u ovoj sredini. Uz sve probleme koje takva koprodukcija nosi, kao i svaka koprodukcija, kompleknosti koje se podrazumevaju, jer su to, kako ste i rekli, dve potpuno inkompatibilne kuće, potpuno drugačije koncipirane, drugačije poslovne klime, gde je sve različito, ali umetnička ideja je prsten koji drži te snopiće povezane. Naša vera je da umetnost može da premosti sve probleme organizacione prirode koje možemo da očekujemo. To je izazov, a u umetnosti ne možete da bežite od izazova i to je za nas kreativno. Kada ljudi pitaju šta je kreativno kod producenta, pa evo, ovo je kreativno, jer uglavnom sada producenti Narodnog i Bitefa kreiraju način na koji ćemo doći do one kreacije koju svi očekuju. To svi zanemaruju, a u ovom trenutku je ta vrsta kreativnosti na delu, uz ono što nastaje kao pozorišni čin na probama.
I ove godine očekujete važne goste i među festivalskom publikom?
Voleo bih da na otvaranje Bitefa i tokom predstava bude više ljudi u publici koji su ne samo vezani za kulturu, već i iz javne delatnosti u Srbiji. Verujem da na taj način možemo da izbrišemo taj, po meni nepotreban i lažan sukob između kulture i državnog establišmenta. Ne vidim razlog da se država bilo koja, a pogotovo naša, plaši umetnika ili da se plaši onoga što umetnik kaže. To je naprosto nešto što ne čini državnika ili nekog čoveka koji ima simboličku moć koja je oročena. Umetnici su ljudi koji misle svojom glavom i u ovom trenutku je to ponekad i možda radikalno, ali objektivno. Umetničko delo je nešto što se ne tumači samo u sadašnjem vremenu i umetnički iskaz nije samo nešto što se tumači u vremenu koje je nastalo. Ono se prožima i kroz naredne godine, ako ne i vekove. Zbog toga mi je malo čudno da zbog nekih, uslovno rečeno, strahova - na predstavama, na književnim večerima i na izložbama ima malo ljudi koji su u principu zaslužili da to vide, jer su, uslovno rečeno, dali pare, ne svoje, nego državne. Ako neko predstavlja ovu državu, voleo bih da ga vidim na nekoj izložbi i na predstavi, a pogotovu na otvaranju festivala poput Bitefa. To je moj apel, da naprosto izbrišemo tu vrstu nekih tenzija koje su očigledno prisutne i jasno uočljive u odnosu države i umetničkog miljea. Ni jedan umetnik nije u stanju da ugrozi državu, pogotovo ne državu u kojoj živi, to je prosto jedan nonsens. Ne treba da ponavljamo stvari koje su nam se već desile. Šta bi bilo sa opusom Miloša Crnjanskog da nije morao zbog određenih stavova ideološke prirode da se potuca po Londonu i po svetu, da živi oskudno i na margini ili kakav bi možda bio Pekićev opus da nije morao zbog svog ideološkog stava da ide u zatvor? Danas njih učimo i preporučujemo ih kroz lektiru. Nema razloga da pravmo takve greške zbog ideološke razlike. Pozorište je mesto susreta, gde treba raspraviti neke stvari i ono nastaje na dijalogu. Nema dijaloga bez pozorišta, ali dijalog nije samo na sceni, možemo ga voditi i pre predstave, posle na koktelu i kasnije da pričamo o našim razlikama zahvaljujući pozorištu. Hajde da se vidimo u pozorištu i da tu raščistimo sve ono što nam možda smeta i kod jednih i kod drugih.
Razgovor vodila Ružica Anja Tadić