U sklopu pratećeg programa 51. Bitefa, u rektoratu Univerziteta umetnosti na Kosančićevom vencu 23.9. u 11 sati održana je međunarodna tribina „24/7: duge predstave i nikad kraja“. Razmatranju teatrologa, ali i umetnika, ove godine je podvgnut koncept „durational performances“ odnosno drugih predstava; teorijski okvir festivala ispitivali su: prof. dr Marija Švecova (Univerzitet Goldsmit, London; urednica časopisa New Theater Quarterly), prof. dr Žorž Bani (Nova Sorbona - Pariz III, urednik časopisa Alternatives théâtrales, počasni predsednik Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara), Keti Naden (glumica, koosnivač trupe Forsd Entertainment, Šefilda), prof. Goran Sergej Pristaš (Akademija dramskih umjetnosti, Zagreb, koosnivač kolektiva BADco, osnivač i prvi urednik časopisa Frakcija) i Bojana Janković (gostujući predavač na Royal Central School of Speech and Drama, London, pozorišna rediteljka i kritičarka). Moderator tribine bio je prof. dr Ivan Medenica, umetnički direktor festivala.
Diskusiju je uvodnim obraćanjem otvorio prof mr. Zoran Erić, dekan Univerziteta umetnosti, izrazivši u ime čitave institucije zadovoljstvo i ponos što je Univerzitet tradicionalno deo Bitefa, koji je ocenio kao mesto susreta pozorišnih umetnika i jedan od najvažnijih festivala u Evropi. Kako uvod ne bi bio čisto ceremonijalnog karaktera, profesor Erić je skrenuo pažnju na fenomen dugog trajanja u muzici, ocenjujući ga kao taktiku izazivanja publike i metamuzičku kritiku njenog nestrpljenja, navodeći kao primere dela poput „Organ²/ASLSP“ Džona Kejdža, čije će izvođenje, započeto 2001. u Halberštatu, trajati 639 godina.
Dalji tok razgovora obeležio je kratki istorijat predstave „Quizoola“ koji je sa okupljenima podelila glumica Keti Naden, pružajući im priliku da iz prve ruke saznaju kako tokom 21 godine izvođenja evoluira duga predstava od šest sati. Ono što je otpočelo kao eksperiment grupe glumaca, vežba u izvođenju dijaloga, pretvorilo se u dugotrajan proces „otvaranja prema publici“, koji je podrazumevao polako usavršavanje improvizacije i jedne vrste opuštanja strukture predstave, kako nam je govorila gospođa Naden. „Izvlačenje materijala iz jednostavnosti“ („mining the simplicity“) bio je osnovni mehanizam razvoja predstave od niza sastavljenog od nekoliko pitanja ka složenijem i dužem sledu koji je narastao do trajanja od nekoliko sati. Glumica je naglasila i da evolucija predstave kroz tako dug vremenski period ne predstavlja puko osavremenjivanje sadržaja, već da se sa promenom glumaca menja i sama struktura, uzimajući za primer dinamiku između klovnova, koja je u prvim danima izvođenja bila mnogo zaoštrenija i agresivnija nego danas, što se po njenim može pripisati ne samo zamoru materijala, već i starenju samih glumaca, koji ovih dana preferiraju staloženiji i opušteniji pristup izvođenju.
Marija Švecova je u svom obraćanju posebnu pažnju poklonila radu Roberta Vilsona (Robert Wilson), jednog od pionira dugih predstava o kome napisala i istoimenu knjigu. Istorijski pregled forme je obuhvatio sažeto povezivanje kulturnog konteksta šezdesetih godina dvadesetog veka i fenomena dugog izvođenja: oslobađanje aktera i publike na nivou prostora, pokreta i drugih aspekta koji su doveli i do buma performansa, kritiku konzumerizma koji se danas često ističe kao kvalitet dugih predstava, ali i psihodelije i halucinatnih kvaliteta dugog trajanja koje ima potencijal da posmatrača dovede gotovo u trans. Švecova je naročito naglasila ovaj potencijal kao jednu od estetskih mogućnosti duge forme, govoreći o ritmu tela i „unutrašnjem filmu“, polakom uranjanju u materiju koje je specifično za teatar koji se oslanja na trajanje.
Profesor Bani je prokomentarisao ideološki predznak „velikih“, veličanstvenih, gorostasnih formi i njihovu naizgled čvrstu vezu sa oficijelnom umetnošću i kulturom. Ono što je naročito izuzetno kod „Quizoole“, za njega je upravo „konflikt formata i stila“, odnosno logika malog zbivanja i mirnog izvođenja unutar predstave od šest sati. Dalje je produžio da istakne pozitivan efekat dugih predstava na slobodu pozorišne publike, koja nije tu samo da isprati jedan narativ od početka do kraja, već da sa drugim posetiocima proživi određeno iskustvo uz druženje, okret drugome koji je krajnje nekarakterističan za uobičajeni teatar. Diskontinuitet je ocenio kao daleko karakterističniji za azijske tipove pozorišta, zbog čega su neki gledaoci iz zapadne tradicije imali „poteškoća“ pri ovakvom pristupu na samom začetku dugih predstava. Za kraj je istakao potencijal ovako velike forme da pruži „panoramu“ čitavog društva i da prezentuje različite slike i priče, što je suprotstavio trendu u narativnim umetnostima da se govori poglavito autobiografski i u nekoj meri skučeno, mimo tuđeg iskustva.
Goran Sergej Pristaš govorio je o radu kolektiva BADco iz Zagreba, prezentujući rad grupe kroz različite nivoe temporalnosti koje su oni secirali u različitim performansima, a koji su vezani za umetničku produkciju. Predstavio je i svoje poglede na problematiku gledanja pozorišne predstave kao neplaćenog rada, slično onome što se dešava pri korišćenju servisa poput Fejsbuka: pored plaćenih ulaznica, uzevši u obzir kriterijume fondova koji sredstva distribuiraju na osnovu informacija o publici, posetioci pozorišta samim svojim prisustvom obezbeđuju trupi i instituciji novac. Više o složenim spregama rada, novca i performativne umetnosti možete pronaći na sajtu kolektiva: http://badco.hr/hr/home/
Prva runda diskusije završena je sa obraćanjem Bojane Janković koja je publici prezentovala koncept kritike uživo (live-writing), nove kritičarske prakse nastale za potrebe analognog tipa praćenja predstave odnosno live-streaming-a. Ova nova tehnika sastoji se od simultanog pisanja kritike u toku trajanja predstave, od njenog početka do kraja i najčešće se izvodi kolaborativno radi što bolje međusobne ali i interakcije sa publikom, koja tekst prati paralelno sa izvedbom komada. Kako je Janković naglasila, ovaj pristup je naročito pogodan za duge predstave, budući da prati temporalnu logiku njihovog izvođenja i postaje saučesnik u otvaranju i demistifikaciji klasičnih uloga unutar predstave, pa time i kritičarsku, koja se ovim demokratizuje i lakše integriše u iskustvo gledaoca od tradicionalnijih formi. Grandioznost velikih predstava je vrlo skupa i stoga ekskluzivna i za izvođače i za upravnike pozorišta i za publiku, a prenos uživo preko interneta i zajedno sa njim kritika uživo imaju izgleda da prebrode ove teškoće i privuku nepozorišnu publiku, smatra Janković. Iz osnovnog razmatranja ovog problema izrodila se mala diskusija, u kojoj je profesor Pristaš naglasio da umetnost ne mora da samu sebe demokratizuje i time obavlja posao institucija, a profesorka Švecova je dodala da je internet mnogo problematičniji medij nego što se čini i da se na njemu često „sve uklapa u pomamu za super zvezdama“, što pozorište u ovom slučaju približava pukoj „replici komercijalnog sadržaja“.
Tribina „24/7: duge predstave i nikad kraja“ je u duhu najbolje teoretske prakse iznela na svetlo dana mnoga pitanja u vezi dugog trajanja u pozorištu i pružila je domaćoj publici priliku da se upozna sa glavnim problemima i pristupima ovoj tematici.
Jovana Vujanov