У склопу пратећег програма 51. Битефа, у ректорату Универзитета уметности на Косанчићевом венцу 23.9. у 11 сати одржана је међународна трибина „24/7: дуге представе и никад краја“. Разматрању театролога, али и уметника, ове године је подвгнут концепт „durational performances“ односно других представа; теоријски оквир фестивала испитивали су: проф. др Марија Швецова (Универзитет Голдсмит, Лондон; уредница часописа New Theater Quarterly), проф. др Жорж Бани (Нова Сорбона - Париз III, уредник часописа Alternatives théâtrales, почасни председник Међународне асоцијације позоришних критичара), Кети Наден (глумица, кооснивач трупе Forsd Entertаinment, Шефилда), проф. Горан Сергеј Присташ (Академија драмских умјетности, Загреб, кооснивач колектива BADco, оснивач и први уредник часописа Фракција) и Бојана Јанковић (гостујући предавач на Royal Central School of Speech and Drama, Лондон, позоришна редитељка и критичарка). Модератор трибине био је проф. др Иван Меденица, уметнички директор фестивала.
Дискусију је уводним обраћањем отворио проф мр. Зоран Ерић, декан Универзитета уметности, изразивши у име читаве институције задовољство и понос што је Универзитет традиционално део Битефа, који је оценио као место сусрета позоришних уметника и један од најважнијих фестивала у Европи. Како увод не би био чисто церемонијалног карактера, професор Ерић је скренуо пажњу на феномен дугог трајања у музици, оцењујући га као тактику изазивања публике и метамузичку критику њеног нестрпљења, наводећи као примере дела попут „Organ²/ASLSP“ Џона Кејџа, чије ће извођење, започето 2001. у Халберштату, трајати 639 година.
Даљи ток разговора обележио је кратки историјат представе „Quizoola“ који је са окупљенима поделила глумица Кети Наден, пружајући им прилику да из прве руке сазнају како током 21 године извођења еволуира дуга представа од шест сати. Оно што је отпочело као експеримент групе глумаца, вежба у извођењу дијалога, претворило се у дуготрајан процес „отварања према публици“, који је подразумевао полако усавршавање импровизације и једне врсте опуштања структуре представе, како нам је говорила госпођа Наден. „Извлачење материјала из једноставности“ („mining the simplicity“) био је основни механизам развоја представе од низа састављеног од неколико питања ка сложенијем и дужем следу који је нарастао до трајања од неколико сати. Глумица је нагласила и да еволуција представе кроз тако дуг временски период не представља пуко осавремењивање садржаја, већ да се са променом глумаца мења и сама структура, узимајући за пример динамику између кловнова, која је у првим данима извођења била много заоштренија и агресивнија него данас, што се по њеним може приписати не само замору материјала, већ и старењу самих глумаца, који ових дана преферирају сталоженији и опуштенији приступ извођењу.
Марија Швецова је у свом обраћању посебну пажњу поклонила раду Роберта Вилсона (Robert Wilson), једног од пионира дугих представа о коме написала и истоимену књигу. Историјски преглед форме је обухватио сажето повезивање културног контекста шездесетих година двадесетог века и феномена дугог извођења: ослобађање актера и публике на нивоу простора, покрета и других аспекта који су довели и до бума перформанса, критику конзумеризма који се данас често истиче као квалитет дугих представа, али и психоделије и халуцинатних квалитета дугог трајања које има потенцијал да посматрача доведе готово у транс. Швецова је нарочито нагласила овај потенцијал као једну од естетских могућности дуге форме, говорећи о ритму тела и „унутрашњем филму“, полаком урањању у материју које је специфично за театар који се ослања на трајање.
Професор Бани је прокоментарисао идеолошки предзнак „великих“, величанствених, горостасних форми и њихову наизглед чврсту везу са официјелном уметношћу и културом. Оно што је нарочито изузетно код „Quizoole“, за њега је управо „конфликт формата и стила“, односно логика малог збивања и мирног извођења унутар представе од шест сати. Даље је продужио да истакне позитиван ефекат дугих представа на слободу позоришне публике, која није ту само да испрати један наратив од почетка до краја, већ да са другим посетиоцима проживи одређено искуство уз дружење, окрет другоме који је крајње некарактеристичан за уобичајени театар. Дисконтинуитет је оценио као далеко карактеристичнији за азијске типове позоришта, због чега су неки гледаоци из западне традиције имали „потешкоћа“ при оваквом приступу на самом зачетку дугих представа. За крај је истакао потенцијал овако велике форме да пружи „панораму“ читавог друштва и да презентује различите слике и приче, што је супротставио тренду у наративним уметностима да се говори поглавито аутобиографски и у некој мери скучено, мимо туђег искуства.
Горан Сергеј Присташ говорио је о раду колектива BADco из Загреба, презентујући рад групе кроз различите нивое темпоралности које су они сецирали у различитим перформансима, а који су везани за уметничку продукцију. Представио је и своје погледе на проблематику гледања позоришне представе као неплаћеног рада, слично ономе што се дешава при коришћењу сервиса попут Фејсбука: поред плаћених улазница, узевши у обзир критеријуме фондова који средства дистрибуирају на основу информација о публици, посетиоци позоришта самим својим присуством обезбеђују трупи и институцији новац. Више о сложеним спрегама рада, новца и перформативне уметности можете пронаћи на сајту колектива: http://badco.hr/hr/home/
Прва рунда дискусије завршена је са обраћањем Бојане Јанковић која је публици презентовала концепт критике уживо (live-writing), нове критичарске праксе настале за потребе аналогног типа праћења представе односно live-streaming-a. Ова нова техника састоји се од симултаног писања критике у току трајања представе, од њеног почетка до краја и најчешће се изводи колаборативно ради што боље међусобне али и интеракције са публиком, која текст прати паралелно са изведбом комада. Како је Јанковић нагласила, овај приступ је нарочито погодан за дуге представе, будући да прати темпоралну логику њиховог извођења и постаје саучесник у отварању и демистификацији класичних улога унутар представе, па тиме и критичарску, која се овим демократизује и лакше интегрише у искуство гледаоца од традиционалнијих форми. Грандиозност великих представа је врло скупа и стога ексклузивна и за извођаче и за управнике позоришта и за публику, а пренос уживо преко интернета и заједно са њим критика уживо имају изгледа да преброде ове тешкоће и привуку непозоришну публику, сматра Јанковић. Из основног разматрања овог проблема изродила се мала дискусија, у којој је професор Присташ нагласио да уметност не мора да саму себе демократизује и тиме обавља посао институција, а професорка Швецова је додала да је интернет много проблематичнији медиј него што се чини и да се на њему често „све уклапа у помаму за супер звездама“, што позориште у овом случају приближава пукој „реплици комерцијалног садржаја“.
Трибина „24/7: дуге представе и никад краја“ је у духу најбоље теоретске праксе изнела на светло дана многа питања у вези дугог трајања у позоришту и пружила је домаћој публици прилику да се упозна са главним проблемима и приступима овој тематици.
Јована Вујанов