”Meni je sama ideja da nešto traje dvadeset i četiri sata fenomenalna, a naročito što je pozorište u pitanju. Ceo epik trip, po epskim motivima i delima koja su birana, a i po trajanju u krajnjem slučaju imaju tu vrstu značaja kao kada danas govorite mantre kroz vekove molitva, kada danas meditirate, bilo šta od svega toga. Kada imate repeticiju koja traje i traje i traje, to je period u kojem vi uvodite svoje telo i svoj um da postanu deo nečega, a ne samo sa otklonom da gledate. Sada već vidim, a ovde smo sedmi ili osmi sat, da publika polako iza sebe ostavlja ideju da gleda neku predstavu, nego postaje deo nje. Postaje integralni deo i to je uzbudljivo. Počinje da se menja hemija u telu, u percepciji, noć je, a kako ona bude odmicala mi ćemo sve više postajati integralni deo mita. Ako se to posmatra u razvoju homosapiensa od sedamdeset hiljada godina gde smo mi prebrzo preskočili sve stepenike evolucije. Prvo naše telo nije evoluiralo, te se nije razvio mozak. Danas nije različit od onog koji je bio pre trideset hiljada godina. Tako gledamo komade koje zovemo antika, a zapravo imaju iste probleme moralnih načela, društvenih, socijalnih koje i mi danas živimo. Svejedno je da li Antigona pre pet hiljada godina pita koji je zakon prekršila time što je sahranila brata, ili bilo koja današnja moralna dilema. Moralna dilema koju svaki čovek nosi u sebi je nepromenljiva kroz hiljade godina. U ovom trajanju od dvadeset i četiri sata, dok ne uđemo potpuno u to i dok nam se ne ispere mozak je cela ideja ovogodišnjeg Bitefa. Time ga smatram jednim od najznačajnijih zato što on postaje samo pozorište, a ne gledanje pozorišta. Pozorište u nama i mi u njemu.”
Goran Jevtić, glumac
”Pre svega ovo je nesagledivo velika predstava, da je dotakla nesagledivo veliki broj emotivnih stanja u kojima sam bio dok sam gledao te delove, nisam uspeo da vidim sve. Moje reakcije su podjednako brojne koliko i ti delovi koje sam video. Veoma je teško govoriti o nekom opštem utisku, a da čovek ne upadne u ono što bi bile fraze. Izuzetno i maestralno urađeno. Puno energije. Sjajno kao vid modernog fizičkog teatra u spoju sa onim što je razmišljanje ili novo čitanje antičke tragedije. Možda bih mogao negde da sublimiram to što je doživljaj predstave kroz doživljaj tog samog završetka. Trenutka kada se u stvari u samoj predstavi postavlja pitanje: da li postoji kraj ili da li je to kraj predstave. Tu se dogodilo nešto neobično, nešto što se nadovezalo na predhodne neočekivane situacije u kojima je publika postala na određen način deo prestave. Vrlo retko se dešava da publika aktivno uzme učešće u predstavi i to nepozvana. Ne samo da je predstava izuzetno komunicirala sa onima koji su je gledali, nego se dogodilo gotovo malo čudo, publika je osetila u trenutku kada su glumci, da li na izmaku svojih snaga, da li zato što su već morali da napuste scenu, ostavili upražnjeno mesto tog čuvenog antičkog hora koji je ovde dobijao svoje zaista maestralne, moderne vidove. Odjedanput je taj antički hor postala publika i to direktnim pevanjem i otpevavanjem glumcu. Oni su počeli da učestvuju u predstavi. To učešće se nastavilo do samoga kraja i postajalo sve intenzivnije. Kraj je bio takav da su u stvari te nezaboravne, stajaće, neprekidne ovacije počele mnogo pre nego što se završila sama predstava. Na način da publika nije htela da dozvoli glumcima da se predstava završi, niti je htela da ih pusti da odu. Jednostavno je publika doživela da je deo svega toga što je magija pozorišta i deo nekog izuzetnog prostora u kojem su se nekakvim čudom našli zahvaljujući toj energiji koja je probila sve granice. Zahvaljujući vrhunskom majstoru koji je umeo sve to da postavi, da može da komunicira sa svima nama. Te publika, očigledno zatečena nečim što je trenutak u kojem su postali deo sna koji je toliko fantastičan da ne želite nikada da prođe i ne želite da se probudite, kako se u predstavi više puta ponavljalo i kako želimo da budemo obmanuti tom ilzijom sna. Meni se čini da su svi, ili barem oni koji su neprekitno skandirali na kraju predstave želeli da ta predstava traje još uvek. Da je neko rekao da se to dešava u narednih sedam dana, mislim da bi ta publika u kojoj se probudila energija, koja je u onim danima u kojima nema takvih izuzetnih izazova, poprilično pritisnuta onime što se dešava oko nas odjednom poželela da ta energija živi. Čini mi se da je to nezaboravni doživljaj ove predstave.”
Zoran Popović, filmski reditelj, producent i profesor
”Tek je počelo, a kad kažem tek je počelo, prošlo je tri sata. Jako je uzbudljivo, evo ja sam sada izašla da napravim pauzu iako mi se nije ni izlazilo, ali morala sam da protegnem noge. Nadam se da ću izdržati do kraja, ako se ovako nastavi sigurno hoću.”
Katarina Marković, glumica
”Zasigurno se može reći da su glumačke aktivnosti, ljudi koji to rade na sceni nešto izuzetno i da su zaista vrh evropskog tearta istorijski gledano. Za sva tumačenja i metafore Jana Fabra ne bih mogao dok se sve ne završi ništa drugo da kažem osim da je sve u njegovom stilu i da je zapravo to njegovo pozorišno tumačenje koje on izvlači iz svih ovih antičkih događaja nešto što vredi pažnje svih evropskih i van evropskih gledalaca koje traže razrešenje u svih ovim previše mutnim vremenima. Mada kakva su mutna vremena u dvadeset prvom veku, takva su bila i u antici, ali ovo je nekakav odgovor, zapravo eho odgovora na to da treba biti slobodan i da treba na nekakav način slomiti sistem. Ukoliko je to moguće preko kulture, onda je ovo divan način.”
Aleksandar Lazić, glumac
”Predstava je fenomenalna, apsolutno! Ovo sam čekao godinama. Tempo je fantastičan, koncentracija glumaca takođe. Sve štima, sve je čista desetka. Došao sam iz Ljubljane u Beograd samo zbog predstave i jako sam srećan što sam ovde.”
Andrej Uroš Biček, turistički vodič
”Naravno, predstavu gledam po drugi put. Gledao sam je kada sam je izabrao pre godinu dana, tako da sada mogu da poredim reakcije publike. Imao sam nekih određenih rezervi i skepsi. Plašio sam se da će se naša publika teško nositi sa tim vremenskim izazovom. Doduše, u fazi najava sam taj problem negirao, možda ga u početku nisam ni bio svestan, ali kako se festival približavao počeo sam da osećam paniku da možda to sa publikom neće funkcionisati najbolje, ali funkcioniše fenomenalno, izvan svih mojih očekivanja. Tokom cele noći bila je ta fluktuacija koja i treba da postoji. Uvek je polovina sale bila popunjena, u tri ujutru, dva ujutru, kao što je i svugde u svetu tako. Od pola deset, od scene buđenja, sala je ponovo bila puna. Jutarnje scene od pola deset do pauze u jedan su bile scene strašno intenzivne energetski i emocionalno i zaista se osećala atmosfera transa. Do te mere je publika predana scenskom dešavanju i toj energiji. Učestvuje, empatiše sa izvođačima na sceni koji sebe vrlo često konceptualno, jer je tako režirano, dovode do granice fizičke i duhovne izdržljivosti. Publika je zaista počela da diše kao jedan organizam sa scenom.”
Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa
”Umetnost stvara mir.”
Boško Nikolić, pejzažni arhitekta
”U repeticiji i trajanju ima smisla, da predstava ne traje toliko dugo ne bi imala smisla. ”
Rastislav Ćopić, student
”Ono što sam do sada uspela da vidim mi se jako dopalo. Ovo je jedan veliki i značajan događaj. Drago mi je što se u ovo uključila i televizija, da je dobilo neki širi odjek i značaj. Evo malopre mi je taksista komentarisao da je nekoga već dovezao do ovde, što označava neku vidljivost, da se eto dvadeset i četiri sata događa u Beogradu nešto čiji je glavni fokus pozorište. Divim se spremnosti, posvećenosti i izdržljivosti glumaca. Ono što su pokazali u prvih pola sata predstave je mnogo više energije i kondicije od onoga što možemo da vidimo u većini predstava koje gledamo. Sama ideja da je to tek početak od dvadeset četiri sata me je potpuno fascinirala. Ima dosta scena koje su me uzbudile, pomerile, dirnule. Divno.”
Lenka Udovički, pozorišna rediteljka
”Pre svega malo je reći da je ovo jedan vele-spektakl. Ovo je predstava koja je osmišljena da nas sve hipnotiše. Prevazilazi sam kontekst pozorišta. Publika kada dođe na ovakvu predstavu treba da zanemari sve one konvencije kojima smo podložni. Jednostavno da se prepusti jednoj vrsi fantazmagorije i u njoj uživa.”
Pavle Terzić, student
”Utisci su preludi. Ovo je jedan delirijum u kojem je najlepše od svega što je čovek na prvom mestu, a ne bogovi. Uživaj u svojoj vlastitoj tragediji, nešto što se na ljudskoj razini razume vrlo dobro. Njihova snaga je fascinantna. Uvek su snažni, ali ovo je nadnaravna snaga u pitanju. Sa njima sam radila tri predstave i uvek je bilo ludo. Fantastična trupa u kojoj se niko ne šteti. Svako gine za projekat i to je jako lepo iskustvo. Mislim da je to jedini način da se iznese nekakva umetnost, ako se već time bavimo. Janov teatar je uvek dosta riskantan, a ovo je stvarno na rubu provalije titra, budući da traje dvadeset i četiri sata. Verujem da je šokantno, ali isto tako mislim da ako se prepusti gledanju, zaista se može otputovati u neki novi svet. Meni se čini da je danas retkost da sa nekom predstavom otputujemo u neki drugi svet i to mi strašno fali. Ovde sam sa njima letela po svemiru, bilo mi je genijalno. Kao neki letači ludi, pogotovo sad na kraju. Baš je delirijum.”
Katarina Bistrović, glumica
“Fascinirana sam. Najfascinantnije od svega mi je ipak trajanje predstave. Dvadeset i četiri sata apsolutnog kontinuiteta i njihove energije. Slike koje su se smenjivale su mi povremeno bile manje uzbudljive, povremeno više. Sve zajedno, utisak mi je fantastičan. Na momente sam imala utisak da su svi oni izrabljivani od strane reditelja. Oni na neki način i jesu materijal za oblikovanje njegovih ideja. Fascinantna je ta izdržljivost, količina njihove snage i svega što smo videli.
Vanja Ejdus, glumica
”Predstava temeljno radi u celom telu. Obzirom da mi je drugo gledanje, ne reagujem toliko na onim delovima gde sam prvi put imala najjaču reakciju, ali otkrivam neka druga stanja. Definitivno taj ritam koji oni sprovode, koji dolazi do usporenja pa čak i do potpunog mira, pravi promene u telu. Sve je ubitačno jako.”
Tina Perić, teatrološkinja
”Najveći utisak mi je ostavila scena sa lancima. Nije jedino što pamtim, ali jeste direktna asocijacija na predstavu. Kao i prva scena sa muzikom u kojoj đuskaju trideset minuta. U svemu tome kao celina, oni su vrlo kompaktni. Odlično je što mi se čini kao da dišu zajedno. Sve vreme sam se pitao kako izgleda samo jedan dan njihove pripreme pred izvođenje predstave, ili dva naredna dana nakon izvođenja.”
Uroš Milojević, glumac
„Predstava je genijalna, od prve sekunde, i toliko uzbudljiva da mi je krivo što sam morala nakratko da izađem. Toliko je sve u dobrom ritmu- dobro se smenjuju stvari, drže pažnju, i uzbudljive su na mnogo nivoa, na intelektualnom, vizuelnom i emotivnom. Imam utisak totalnog pozorišta. Mitovi su osnovne priče o nama, o čovečanstvu. Postoji izvestan meditativni pristup. Osećam da sam uvučena u tu meditaciju i da sve vreme zajedno sa akterima mogu da proživljavam sopstveni život i egzistenciju. Istovremeno, okružena sam tolikim ljudima koji to isto rade, i to je snažno. Katarza nam je neophodna kao način unutrašnjeg pročišćenja. Kao ljudska bića težimo ka katarzi i ova predstava to imanentno nosi i nudi, i to ne samo u svojoj celini, već i svaka slika u sebi je jedan zatvoreni krug, i dok gledam doživljavam neku vrstu pročišćenja. Predstava je od prvog trenutka eksplicitna, ali ta eksplicitnost je podignuta na jedan umetnički nivo. Ona je snažna, ali je potpuno umetnička. Kroz tu eksplicitnost mi dobijamo snagu, emociju i intelektualnu preciznost ove predstave, i meni ta eksplicitnost ne smeta. Naprotiv, u toj eksplicitnosti je snaga ove predstave. Scena u kojoj baka uvija u belo platno telo svog mrtvog unuka - a to telo su zapravo isečeni komadi mesa - i zatim ga uzima u naručje je toliko jaka slika da se duša raspadne, a urađena je veoma jednostavno, ali suptilno, meditativno, polako. U tome ima i ozbiljnosti i fatalnosti. Predstava je veoma jaka, i jedva čekam da se vratim da gledam dalje.“
Ana Tomović, rediteljka
„Najviše je na mene ostavilo utisak preskakanje lanaca. Bilo je uzbudljivo, interesantno, i interaktivno sa publikom. Publika je počela da odgovara, kao da su posredi replike. Uvodna igra, u čast boga vina je, takođe, bila odlična.“
Silvana Hadži-Đokić, književnica
„Ja bih pre razgovarala o ovogodišnjem festivalu, jer ukratko o Fabru je nemoguće. Ja sam došla iz Zagreba. O Bitefu se dosta priča ove godine, i to mi je veoma drago, s obzirom da je Ivan napravio oko toga veoma dobar potez, jer dovesti Fabrovu predstavu „Olimp“ je veliki uspjeh. Predstava je gostovala samo po najvećim festivalima. Mislim da je organizacijski, financijski i, uopće, estetski, veoma zahtjevna. Bitno je da se priča o festivalu, i bitno je da u svojoj sredini, koja se kulturno urušava, kao što se i naša urušava, drži nivo, a to se vidi iz toga da su dvije tisuće ljudi ovdje došli gledat predstavu za koju morate itekako imat razvijenu percepciju.“
Snježana Abramović Milković, direktorka „Zagrebačkog kazališta mladih“
„Predstava raste. U početku mi je bilo jednolično, isuviše belo, plakatski, a sad raste, mada je sve rastegljivo, ali ćemo videti kako će se razvijati.“
Ivana Simeonović-Ćelić, direktorka Muzeja „Cepter“
Publiku anketirali Hana Selena Sokolović, Darija Vučko i Jovan Bosić