Ви сте Француз, родом из Лиона. Живите тренутно у Паризу, а претходно сте неколико година живели у Берлину. Присуствовали сте делу манифестација којима Битеф представља у Српском културном центру у Паризу своје 51. издање, које београдској публици доноси углавном представе са немачког говорног подручја. Како оцењујете такву културну и уређивачку политику?
На почетку морам рећи да још увек нисам имао прилику да посетим Битеф као гледалац и да га познајем само по репутацији. Али каквој репутацији! Иако се прилика још увек није указала, жеља је свакако присутна. Следеће године ћу доћи. Како ће се приказивати представе земаља немачког говорног подручја, појавили су се бројни чланци у специјализованим часописима. У њима је било речи о историји Битефа. Одмах се да препознати одважност која је била потребна да се организује такав фестивал 60-70-их година, да се дозволи уметницима из целог света да се сусретну. У контексту Хладног рада, то је било заиста јединствено. Данас је контест, наравно, другачији, али чини се да је Битеф и даље тренутак који омогућава уметницима као и гледаоцима да се суоче са позориштима које долазе однекле другде и са другачијом позоришном праксом. Како за уметнике, тако и за публику ради се о обиљу перспектива.
Како оцењујете позоришну сцену у Немачкој, а како у Француској?
Пошто сам живео и радио у обе ове земље могу рећи да је приступ позоришту потпуно другачији. У Француској културу субвенционишу Министарство културе, региони, департмани или још и градови. Наравно, то се мења у зависности од политичке већине, али уопште, култура се много више подржава у Француској него у Немачкој, у сваком случају, финансијски. Уметници чак имају статус „intermittent du spectacle“ који се тешко стиче, али који им омогућава месечну накнаду током једне године. Овај статус се условно може обновити. У сваком случају, он омогућава многим уметницима да живе од своје уметности. Позоришту то даје више времена које се посвећује стварању. У Немачкој има оних који раде у оквиру ансамбала признатих институција и оних других који припадају freie Szene (слободној сцени) и који евентуално могу добити субвенције што је веома компликовано. Реалност ових потоњих изгледа тако да често морају уз свој посао, као уметници, да додатно зарађују на другом послу.
У којој мери национални идентитет даје печат позоришним представама? Да ли се уопште данас може говорити о немачком позоришту или о француском позоришту? Да ли се национални идентитет пре може препознати на универзалним причама, попут епских?
На позориште се другачије гледа у зависности од земље. У ова два случаја, чуо сам мишљење уметника да је позориште политичко, само што имам утисак да Немци и Французи нису у сагласју шта је политичко позориште. У Немачкој постаје скоро тешко не гледати политички ангажоване представе. У ту свраху треба једноставно бацити поглед на програме берлинских позоришта да би се видело да, на пример, један позамашни део представа обрађују тему миграција. У Француској нагињемо пре мишљењу да је позориште само по себи политичка форма, врста алтернативе садашњем друштву. Систем подршке стваралаштву има утицаја на уметничку продукцију. У Француској уметници имају више времена да стварају, јер су уопштено говорећи субвенционисанији. У Немачкој, међутим, имам утисак да то доводи до одважнијег позоришта које рескира и покушава да се одржи са мање средстава и времена.
У чему видите да се састоје преимућства актуелних међународних позоришних продукција и копродукција?
Тачно је да има све више међународних копродукција што не значи, међутим, да се та дела стварају на више језика. Понекад јесте тако, али не увек. Током својих 7 година у Берлину, често сам био изненађен да прочитам имена значајних француских институција на листи копродуцената, а да при том француски уметници не учествују у пројекту. Рекао бих да је се тражио новац тамо где га има, небитно што уметници не живе и не стварају тамо. Ипак, у интересу је да у случају међународне копродукције има предвиђених турнеја, што публици омогућава приступ позоришном стваралаштву из других земаља.
Шта је потребно да би се сувисло говорило о савременом позоришту, с обзиром на његове есперименталне тенденције, које су нису именентне театру, али ипак успевају да уђу у домен театра, што из године у годину гледамо на Битефу?
Често се изненадим дискутујући са људима који не долазе из света позоришта када видим до које мере се савремено позориште многим људима чини потпуно недоступним и представља нешто што не говори о стварности нашег времена. Веома је тешко за позориште да поново привуче публику. Овај развој се хитно мора променити. У Француској смо дуго говорили o „позоришној демократизацији“ („démocratisation théâtrale“) и о „школи за гледаоце“ („l’école des spectateurs“), али то је културна политика која је још увек далеко од видљивог резултата.
Теоријска окосница овогодишњег издања Битефа је епско позориште. Велике цивилизацијске приче, попут библијских парабола и античких митова, сценски ће заживети у најављеним представама. Да ли мислите да је време за велике приче?
Не мислим да се неизоставно ради о нечем новом. Има тих струјања, наравно. Али у току последњих шездесет година многи уметници су прихватили изазов и радили на епопејама. Мислим при томе нарочито на Thêatre du Soleil у Француској.
разговор водио Јован Босић