Извођење представе Квизула (Quizoola!) у клубу Битеф театра, на дан пролога 51. Битеф фестивала јесте изгледало усиљено. Ретко која представа са трајањем од шест сати би оставила другачији утисак, барем на прву лопту. Гледаоци су улазили и излазили из сале. Глумци су пили пиво и молили да се среди вентилација. Али, док је процес извођења био напоран, принцип забаве опстао је кроз свих шест сати; излажења, улажења и пиво само су последица физиолошког притиска и умора, а не досаде или нечег сличног. Није ни чудо, с обзиром на име британске трупе која стоји иза представе - Forced Entertainment.
Чланови Форсд Ентертејнмента преко тридесет година успешно забављају публику на "усиљен" начин. То често постижу представама дугог трајања (енг. durational performances) које чине значајан део њиховог опуса. Концепт таквих представа је следећи: глумци изводе импровизовану радњу (у случају Квизуле) или радњу задату текстом и режијом, а све то траје дуги низ сати, без прекида. Под дејством умора и пада концентрације брише се граница између фиктивних ликова које актери играју и њих самих; представа креће да нагиње ка перформансу; и, на крају, публика потпада под утицај времена - и умора - па одвијања на сцени прати готово кроз призму халуцинантности. Ако би неко иступио са мишљењем да би ефекат био сличан и у случају да представе трају уобичајен временски интервал, али да публика и глумци пре почетка конзумирају психоактивне супстанце - можда би и био у праву. Међутим, овде се аутори користе средствима која су легална.
Квизула такође припада овој групи представа, и може се сматрати посебно значајним пројектом Форсд Ентертејнмента. Осим тога што је доживела два "експеримента" када је била извођена у трајању од двадесет четири часа, изводи се већ двадесет једну годину, па се може сматрати представом дугог трајања и у једном потпуно другом смислу. Свакако је занимљиво пратити развој представе од 1996. до данас. Аутори старе заједно са својим пројектом, али и воде рачуна да остану у кораку са савременом популарном културом и социо-политичким дешавањима, те се дискусије унутар представе мењају из године у годину. Отуд у представи из 1996. године председник Доналд Трамп.
Концепт представе је једноставан и минималистички. Два глумца седе на сцени нашминкани као кловнови, окружени минималном сценографијом: на сцени су само ланац сијалица који их осветљава и две столице. Физичка рања је такође минимална, често сведена само на покрете актера који служе да разбију укоченост након дугог седења. У сржи представе је дијалог. Један глумац поставља другом унпаред спремљена питања. Питања могу бити било каквог карактера, од најтривијалнијих (да ли је Земља округла, шта си јуче јео за ручак), преко интимних (колико правих пријатеља имаш, коме би се извинила да знаш да ћеш ускоро умрети), па све до питања о светској политици (брегзиту, Терези Меј, Трампу и Северној Кореји).
Повремено се појаве и питања типична за квизове знања. Она испрва у оваквој експерименталној и дијалошки разиграној форми делују јако досадно. Глумци су тога такође свесни и често их брзим одговорима прескачу. Међутим, често крену и у потпуно супротном смеру и одговарају на нека од лаких питања погрешно, убеђујући саговорника у свој очигледно нетачан исказ. Тако се десило да чујемо да нема довољних доказа да је Земља округла - те да стога мора бити равна, да октопод има седам пипака, а октет девет гласова.
Управо се у оваквим ситуацијама види увежбаност и духовитост екипе која банална питања уме да претвори у повод за разговор који није ни реалистичан ни свакодневан, већ приличи бекетовским драмама апсурда. То је и кључ квалитета ове представе: апсурд из кога произлази хумор. Сва средства за постизање тог апсурда су дозвољена и користе се, од давања дијаметрално супротних одговора на исто питање, преко отворених претњи публици да ће половину убити а другу половину оставити у животу само да би живели у страху, све до обећања да ће у случају пожара глумци прво спасити најугроженије у сали, а не себе.
У осталом, нема много користи од анализирања изјава из ове представе. Будући да је све то било игра, можда су истините баш као што је Београд главни град Србије, а можда су и лажне баш као што октопод има седам пипака. Једино што је потврђено је да је Квизула свежа појава у театру чак и у трећој деценији своје изведбе.
Борисав Матић