У Фестивалском центру одржана је промоција књиге „Почети изнова: промена театарског система“ театролога и културног аналитичара Драгана Клаића у издању издавачке куће „Клио“. Студију су представили Љубица Ристовска (театролог и позоришни менаџер), Милена Драгићевић Шешић, (професорка Факултета драмских уметности), Јована Караулић, (докторант на ФДУ), Небојша Брадић (уредник културно-уметничког програма РТС-а и уредник едиције „Арс сцена“) и Иван Меденица (уметнички директор фестивала).
Иван Меденица је у уводном обраћању искористио прилику да скрене пажњу на успех телевизијског преноса представе Јана Фабра „Олимп“, који је по подацима РТС-а пратило више од 220.000 људи. Оценивши овај догађај као значајан за децентрализацију културе и популаризацију позоришта, Меденица је пренео и утиске саме трупе „Трублејн“, која се крајње позитивно изјаснила о реакцијама београдске публике, будући да су незванично ово извођење представе окарактерисали као једно од најбољих до сада.
Након кратког увода, о самој књизи је говорио Небојша Брадић, приступивши јој из угла уредника културног програма. У духу дешавања око „Олимпа“, нагласио је значај употребе мобилних телефона и интернета за дистрибуцију позоришних представа у оквиру свеопштег убрзавања света услед употребе дигиталних технологија. О практичним проблемима прилагођавања позоришта савременим приликама из прве руке је окупљене обавестила и Љубица Ристовска као управница Народног позоришта у Суботици (Népsínház Subotica) у периоду од 1999-2016. године. Ристовска је демонстрирала утицај концепата из студије професора Клаића на продуцентску праксу, наводећи одлуке попут ангажовања већег броја младих позоришних стручњака, динамизације позоришне зграде током реконструкције или увођења пратећих програма за публику које су у складу са сугестијама у „Почети изнова“, као и да су се оне показале као веома успешне у неговању Народног позоришта.
Теоретски поглед пружиле су Јована Караулић и Милена Драгићевић Шешић; као централни проблем књиге издвојиле су дефинисање улоге некомерцијалног театра у данашњем свету. Као што је „Олимп“ показао, позориште и даље може да покрене дискусију, сматра Јована Караулић. Управо потенцијал позоришта као критичке алатке друштва, за њу представља део јавног интереса које оно може да заступа, што би уз иновативност на естетском плану могло да буде критеријум за додељивање субвенција које би на адекватан начин искористиле предности некомерцијалног театра. Професорка Драгићевић Шешић је говорила о легитимацијској кризи данашњег инстутционалног позоришта и поимању културе као сувишног луксуза који треба препустити комерцијалном сектору, једном од кључних проблема којима се Клаићева студија бави. „Не можемо више играти на оно што је позориште било некада, морамо да поставимо нову парадигму“, рекла је окупљенима, додајући да је управо полемички карактер Клаићеве књиге њена највећа вредност. Бројни примери европске позоришне праксе који су представљени у студији позивају на размишљање о примењивости њихових решења на другачије услове попут оних у Србији. Како Драгићевић Шешић сматра, институционално позориште због модела субвенција и даље има највећи значај у оквиру позоришног екосистема, што ову књигу чини нарочито релевантном за домаћу сцену. Као професорка позоришне продукције, она је истакла и значај Клаићеве формулације „истицање сопствених особености“ као универзалног упутства за опоравак и развој некомерцијалног позоришта, начина да се премости проблем који аутор назива „нејасном улогом“ оваквог театра у данашњем друштву.
О књизи
У студији „Почети изнова: промена театарског система“ Драган Клаић разматра перспективу институционалног позоришта у Европи, уз посебан осврт на његов наизглед успешнији комерцијални пандан. Иако по наводима аутора циљну групу ове књиге представљају управници, одбори и друга тела која управљају распоредом државних субвенција за културу које одржавају некомерцијалну сцену у животу, „Почети изнова“ је веома информативно и корисно штиво за сваког позоришног професионалца или лаика заинтересованог за проблематику конкурентности инстутционалног позоришта. Клаић успешно супротставља предности и мане некомерцијалног приступа театру, демонстрирајући могућа решења на бројним практичним примерима из савременог искуства, притом задржавајући и историјску перспективу, доприносећи како и апстрактној одредници самог појма институционалног позоришта, тако и пружајући нацрт за конкретне стратегије које могу да побољшају његов рад.
Најзначајнији задатак институционалног позоришта Клаић види у одржавању некомерцијалног, уметничког театра у животу. Субвенције омогућавају независност у односу на финансијску успешност представе и самим тим могућност редитељима да на сцену постављају контроверзне теме на иновативне начине, да негују скрајнуте облике сценског извођења попут савременог плеса или позоришта за младе, али и да оживе и актуелизују класичну драму у новом руху. Унутар институционалног позоришта локална средина стиче шансу да на уметнички начин одржи своју аутентичност у оквиру свеопште глобализације културе кроз естеску обраду њених актуелних проблема, традиције и кроз неговање младих аутора. Наравно, у питању су потенцијали институционалног позоришта у његовом идеалном стању; ситуација данас је потпуно другачија нарочито након финансијске кризе из 2008. године. У сажетом резимеу на крају књиге Клаић дефинише актуелни проблем на следећи начин:
„Инстутционално позориште суочава се са озбиљним културним, политичким и финансијским изазовима, али ухваћено између тржишне трке за публиком, спонзорима и медијском пажнјом и зависности од субвенција које долазе од све незаинтересованијих политичара, оно нема пуно начина да на њих одговори.“ (стр. 161)
Одговоре на ове изазове Клаић у својој књизи углавном покушава да нађе на страни односа позоришта према публици, препуштајући самом делу да буде агент позоришта код претпостављених читаоца у политичким редовима. Идентификујући проблеме у руководству, стегнутим моделима продукције, репертоарским стратегијама по моделу шведског стола, затворености позоришних зграда и неадекватним средствима привлачења публике, Клаић презентује алтернативне стратегије за осмишљавање позоришта. Готово сва решења на поједине проблеме он налази у примерима из праксе, у виду својеврсне потврде да су она макар у неким условима успешна; овакав приступ надопуњује се са врло оштром и конкретном критиком, што студију у целини обележава као врло практичну и приземну. Поменути резиме је нарочито користан, будући да сажима све главне тачке Клаићевог резоновања у привлачној форми листе, а због своје самосталности лако је замислити да се управо ове последње две стране користе на састанцима руководства или у настави као увод у проблематику инстутционалног позоришта.
Синтетички осмишљена и истовремено прилично актуелна, Клаићева књига се показује као корисна алатка и у дефинисању некомерцијалног театра и у осмишљавању његовог опстанка и даљег развоја.
Јована Вујанов