Priča o BITEF-u i njegovom značaju za naš teatarski život poznata je i mnogi su je već ispričali. Nju je zapravo ispisao - na papiru ili u svojoj glavi, svejedno - svako ko se u ovoj državi na bilo koji način bavi pozorištem. I ne jedino ovoj državi. To je prvenstveno slavna priča o počecima, o takozvanim „herojskim godinama“ BITEF-a, ali je i svaki komentar na račun povremenih kriza ovog festivala, isto tako potvrda njegovog suštinskog i ogromnog značaja i zračenja. Uostalom, njegovi svojevremeni oponenti i osporavatelji vremenom su ili priznavali svoju zabludu, ili je i danas kriju, ili su iskoristili svaku priliku da, ipak, na svaki način postanu deo BITEF-a. To svakako svedoči o nečemu. Ako ni o čemu drugom, a ono o funkcionisanju istorije.
BITEF, međutim, ne može da postane istorija, jer kada bi se to dogodilo on bi izgubio sebe i smisao vlastitog postojanja. Povest BITEF-a se, dakle, nastavlja a njegova nova i najnovija izdanja potvrđuju istinu da život, naročito onaj u umetnosti, postoji samo kao neprestana promena. Uostalom, ovaj festival je i nastao iz potrebe da se traga.
Moj prvi susret sa Bitefom dogodio se nenadano i bio je za mene šokantan. Sasvim slučajno sam davnih 70-ih dobio ulaznicu za neku festivalsku predstavu. Prikazivana je u Jugoslovenskom dramskom, nisam znao njen naslov, ili mi ni on ni ime reditelja tada ništa nisu značili. Kao uostalom što mi je malo ili nimalo značilo i bilo koje drugo teatarsko ime ili ma koji naslov, osim dabome Nušića i njegove Gospođe ministarke. Majka me je, kao uredna građanka, naravno vodila u Narodno pozorište, i gledao sam Ministarku sa Ljubinkom Bobić, baš kao i sve druge tamošnje i tadašnje inscenacije Nušića, ali i odreda sve opere i balete. Isto tako u svojstvu uredne građanske, moja majka se ljubazno zahvalila na tada ponuđenoj ulaznici za Bitef. Radoznalost - ništa drugo - naterala me je da, međutim, ulaznicu zatražim za sebe.
I tako sam otišao na svoju prvu predstavu Bitefa! Bila je gužva i sve je bilo veoma svečano, mada mnogo opuštenije no što je obično bivalo u Narodnom. Na kraju svi sedoše na svoja mesta. Predstava je mogla da počne. A počelo je - čudo! Verovatno bih danas bio potpuno ravnodušan prema spuštanju Marsovaca na Zemlju koliko sam onomad bio šokiran onim što se događalo na pozornici. Šta se događalo - nisam znao. Činilo mi se - ništa. Kada sam nakon više od pola sata gledanja NIČEGA i potpune i bukvalne oduzetosti pred onim što nimalo nije odgovaralo mom dotadašnjem iskustvu s teatrom, video da ljudi ustaju i izlaze iz sale, i ja sam ustao i izašao. Polako, kao omađijan hodao sam uz Beogradsku ulicu ka Tašmajdanu i kući, kad iznenada shvatih da ja zaista NIŠTA nisam shvatio, i da to ne može i ne treba da ostane samo na tome. Želeo sam, imao sam potrebu, da ipak nešto razumem. Vratio sam se u Jugodrp, ušao u salu i do kraja odgledao Ajnštajna na plaži Boba Vilsona.
Iskreno, u razumevanju mi nije pomoglo to šta sam predstavu odgledao do kraja, niti je to što sam se vratio na baš tu predstavu na bilo koji način uticalo na moje docnije životno opredeljenje, ali me jeste iznutra snažno pomerilo, zbunilo, ostavilo u zabezeku, nagovestilo da pozorište (ali verovatno i što-šta drugo) nije uvek svedeno samo na ono što mi je iskustveno znano. Taj tadašnji Ajnštajn me je uzbudio kao što će me kasnije, sa ekrana crno-belog televizora, u sobi u kojoj su snom pravednika spavali moji roditelji, potresti BBC-jeva ekranizacija Beketovih jednočinki u režiji samog pisca. I tada sam (ponovo) bio šokiran.
S razlogom kažu da je verovatno najstrašnija stvar za ozbiljnog pozorišnog čoveka, ali i blo kog drugog, da na ekranu - malom ili velikom, bez razlike - gleda pozorišnu predstavu. Stručnjaci objašnjavaju da je to zapravo sudar dva medija - „toplog“ (pozorište) i „hladnog“ (snimak načinjen kamerom). I to je svakako tačno. Ovu praksu valja izbegavati. Osim kada je to jedina prilika da steknete važnu, teatarski relevantnu informaciju. E upravo sam tu priliku imao mnogo puta gledajući „hladne“ snimke „toplih“ predstava koje je u okviru programa BITEF na filmskoj traci uređivala Vera Konjović.
Ovu istinu mi je mnogo godina nakon prvog šoka potvrdio i, recimo, snimak Vilsonovog Ajnštajna na plaži, ali mi čarolija prvog utiska - pogleda sada uprtog u platno - nije bila razbijena. Naprotiv, gledajući predstavu, tada po drugi put, s mnogo više iskustva i nešto malo više znanja, mogao sam istovremeno i da se prisećam pojedinih faza svog negdašnjeg šoka, ali i da se bavim - gledanjem, da na miru uživam, analiziram i, napokon, nešto i razumevam.
Ipak, da ne mora uvek da bude baš tako, te da se sudar „hladnog“ i „toplog“ medija ne mora u svakoj prilici završiti pogubno po pozorište „uživo“, potvrdilo mi je, takođe neke sada već daleke večeri, i gledanje još jednog snimka predstave. A to je bila jedna od najznačajnijih predstava u istoriji evropskog pozorišta i nesumnjivo jedna od najboljih i najmarkantnijih koje sam za svog života video. Bila je to jedna od verzija Goldonijevog Sluge dvaju gospodara u režiji Đorđa Stelera i izvođenju njegovog ništa manje slavnog milanskog Pikolo teatra.
Snimak te predstavu sam gledao u poznim noćnim satima, nakon što je završen „regulrni“ festivalski program, umoran od svakodnevnog (početničkog) pisanja kritika, u početku neodlučan da li uopšte da se upustim u avanturu gledanja snimka pozorišta. Ipak sam došao na projekciju jer mi je Vera naglasila da ovu predstavu nikako ne smem propustiti. I dobro je što sam je poslušao. Bilo je fascinantno! I Strelerovo smelo „čitanje“ ove Goldonijeve komedije kao predstave u predstavi, i otvaranje „drugog plana“, zapravo onoga što se dešava iza scene dok traje „prava“ predstava, i ovo rediteljevo savršeno poigravanje koje kroz prividnu demistifikaciju komediju del arte svojom inscenacijom ovu specifičnu pozorišnu formu zaogrće još gušćim slojevima mistifikacije, i vrhunski artizam glumaca, i radost pozorišne igre, i - SVE! Bila je to za mene tada isto toliko velika čarolija i ništa manje nisam bio šokiran no što je to bio slučaj kada sam prvi put video Ajnštajna. Naravno, sada su i šok i čarolija bili drugačije vrste i ovog puta su funkcionisali u sasvim drugačijem kontekstu. Ničeg „hladnog“ tu nije bilo. Sve je, naprotiv, bilo usijano. Jer, bilo je to autentično, „živo“ pozorište, poput televizijske ekranizacije Beketovih jednočinki, onakvo kakvo možete samo da sanjate i da o njemu maštate dok čitate neku dramu koja vas se žestoko tiče.
Mnogo godina docnije, planirajući repertoar Srpskog narodnog pozorišta, Boris Liješević mi je rekao da bi radio komediju, verovatno komediju del arte, Goldonija možda. Odmah sam znao: biće to Sluga dvaju gospodara kao mala i nikome znana (evo sve do ovog časa) moja intimna posveta onom Slugi kojeg sam nekoć gledao sa filmske trake na Verin nagovor. I nastala je odlična predstava, koprodukcija SNP-a, zrenjaninskog „Toše Jovanovića“ i Grada teatra Budva, sa Erom Filipovićem kao slugom, a Brkijem i Pešom kao gospodarima te odličnom podelom iz dva teatra.
Ne znam koliko je drugima značio ovaj Verin Bitef, ali za mene je on bio još jedan izuzetno važan prozor u svet pravih teatarskih čarolija. Čega se tu sve nismo imali priliku da nagledamo...
Ova sećanja, pa i novosadsko-zrenjaninsko-budvansku predstavu, posvećujem mojoj dragoj Veri Konjović, zahvalan za sve lepo i dobro što sam video na programima koje je uređivala i za koje je, brižna i oprezna ali vazda odlučna, birala snimke predstava i skrupulozno i stručno ih prevodila. Hvala joj i za to što, blagodareći baš njoj, danas sebe smatram jednim od gledalaca Strelerovog Sluge, i to jednog od onih gledalaca koji kao da su ovu predstavu videli „uživo“.
Aleksandar Milosavljević, pozorišni kritičar