Прича о БИТЕФ-у и његовом значају за наш театарски живот позната је и многи су је већ испричали. Њу је заправо исписао - на папиру или у својој глави, свеједно - свако ко се у овој држави на било који начин бави позориштем. И не једино овој држави. То је првенствено славна прича о почецима, о такозваним „херојским годинама“ БИТЕФ-а, али је и сваки коментар на рачун повремених криза овог фестивала, исто тако потврда његовог суштинског и огромног значаја и зрачења. Уосталом, његови својевремени опоненти и оспораватељи временом су или признавали своју заблуду, или је и данас крију, или су искористили сваку прилику да, ипак, на сваки начин постану део БИТЕФ-а. То свакако сведочи о нечему. Ако ни о чему другом, а оно о функционисању историје.
БИТЕФ, међутим, не може да постане историја, јер када би се то догодило он би изгубио себе и смисао властитог постојања. Повест БИТЕФ-а се, дакле, наставља а његова нова и најновија издања потврђују истину да живот, нарочито онај у уметности, постоји само као непрестана промена. Уосталом, овај фестивал је и настао из потребе да се трага.
Мој први сусрет са Битефом догодио се ненадано и био је за мене шокантан. Сасвим случајно сам давних 70-их добио улазницу за неку фестивалску представу. Приказивана је у Југословенском драмском, нисам знао њен наслов, или ми ни он ни име редитеља тада ништа нису значили. Као уосталом што ми је мало или нимало значило и било које друго театарско име или ма који наслов, осим дабоме Нушића и његове Госпође министарке. Мајка ме је, као уредна грађанка, наравно водила у Народно позориште, и гледао сам Министарку са Љубинком Бобић, баш као и све друге тамошње и тадашње инсценације Нушића, али и одреда све опере и балете. Исто тако у својству уредне грађанске, моја мајка се љубазно захвалила на тада понуђеној улазници за Битеф. Радозналост - ништа друго - натерала ме је да, међутим, улазницу затражим за себе.
И тако сам отишао на своју прву представу Битефа! Била је гужва и све је било веома свечано, мада много опуштеније но што је обично бивало у Народном. На крају сви седоше на своја места. Представа је могла да почне. А почело је - чудо! Вероватно бих данас био потпуно равнодушан према спуштању Марсоваца на Земљу колико сам ономад био шокиран оним што се догађало на позорници. Шта се догађало - нисам знао. Чинило ми се - ништа. Када сам након више од пола сата гледања НИЧЕГА и потпуне и буквалне одузетости пред оним што нимало није одговарало мом дотадашњем искуству с театром, видео да људи устају и излазе из сале, и ја сам устао и изашао. Полако, као омађијан ходао сам уз Београдску улицу ка Ташмајдану и кући, кад изненада схватих да ја заиста НИШТА нисам схватио, и да то не може и не треба да остане само на томе. Желео сам, имао сам потребу, да ипак нешто разумем. Вратио сам се у Југодрп, ушао у салу и до краја одгледао Ајнштајна на плажи Боба Вилсона.
Искрено, у разумевању ми није помогло то шта сам представу одгледао до краја, нити је то што сам се вратио на баш ту представу на било који начин утицало на моје доцније животно опредељење, али ме јесте изнутра снажно померило, збунило, оставило у забезеку, наговестило да позориште (али вероватно и што-шта друго) није увек сведено само на оно што ми је искуствено знано. Тај тадашњи Ајнштајн ме је узбудио као што ће ме касније, са екрана црно-белог телевизора, у соби у којој су сном праведника спавали моји родитељи, потрести ББЦ-јева екранизација Бекетових једночинки у режији самог писца. И тада сам (поново) био шокиран.
С разлогом кажу да је вероватно најстрашнија ствар за озбиљног позоришног човека, али и бло ког другог, да на екрану - малом или великом, без разлике - гледа позоришну представу. Стручњаци објашњавају да је то заправо судар два медија - „топлог“ (позориште) и „хладног“ (снимак начињен камером). И то је свакако тачно. Ову праксу ваља избегавати. Осим када је то једина прилика да стекнете важну, театарски релевантну информацију. Е управо сам ту прилику имао много пута гледајући „хладне“ снимке „топлих“ представа које је у оквиру програма БИТЕФ на филмској траци уређивала Вера Коњовић.
Ову истину ми је много година након првог шока потврдио и, рецимо, снимак Вилсоновог Ајнштајна на плажи, али ми чаролија првог утиска - погледа сада упртог у платно - није била разбијена. Напротив, гледајући представу, тада по други пут, с много више искуства и нешто мало више знања, могао сам истовремено и да се присећам појединих фаза свог негдашњег шока, али и да се бавим - гледањем, да на миру уживам, анализирам и, напокон, нешто и разумевам.
Ипак, да не мора увек да буде баш тако, те да се судар „хладног“ и „топлог“ медија не мора у свакој прилици завршити погубно по позориште „уживо“, потврдило ми је, такође неке сада већ далеке вечери, и гледање још једног снимка представе. А то је била једна од најзначајнијих представа у историји европског позоришта и несумњиво једна од најбољих и најмаркантнијих које сам за свог живота видео. Била је то једна од верзија Голдонијевог Слуге двају господара у режији Ђорђа Стелера и извођењу његовог ништа мање славног миланског Пиколо театра.
Снимак те представу сам гледао у позним ноћним сатима, након што је завршен „регулрни“ фестивалски програм, уморан од свакодневног (почетничког) писања критика, у почетку неодлучан да ли уопште да се упустим у авантуру гледања снимка позоришта. Ипак сам дошао на пројекцију јер ми је Вера нагласила да ову представу никако не смем пропустити. И добро је што сам је послушао. Било је фасцинантно! И Стрелерово смело „читање“ ове Голдонијеве комедије као представе у представи, и отварање „другог плана“, заправо онога што се дешава иза сцене док траје „права“ представа, и ово редитељево савршено поигравање које кроз привидну демистификацију комедију дел арте својом инсценацијом ову специфичну позоришну форму заогрће још гушћим слојевима мистификације, и врхунски артизам глумаца, и радост позоришне игре, и - СВЕ! Била је то за мене тада исто толико велика чаролија и ништа мање нисам био шокиран но што је то био случај када сам први пут видео Ајнштајна. Наравно, сада су и шок и чаролија били другачије врсте и овог пута су функционисали у сасвим другачијем контексту. Ничег „хладног“ ту није било. Све је, напротив, било усијано. Јер, било је то аутентично, „живо“ позориште, попут телевизијске екранизације Бекетових једночинки, онакво какво можете само да сањате и да о њему маштате док читате неку драму која вас се жестоко тиче.
Много година доцније, планирајући репертоар Српског народног позоришта, Борис Лијешевић ми је рекао да би радио комедију, вероватно комедију дел арте, Голдонија можда. Одмах сам знао: биће то Слуга двају господара као мала и никоме знана (ево све до овог часа) моја интимна посвета оном Слуги којег сам некоћ гледао са филмске траке на Верин наговор. И настала је одлична представа, копродукција СНП-а, зрењанинског „Тоше Јовановића“ и Града театра Будва, са Ером Филиповићем као слугом, а Бркијем и Пешом као господарима те одличном поделом из два театра.
Не знам колико је другима значио овај Верин Битеф, али за мене је он био још један изузетно важан прозор у свет правих театарских чаролија. Чега се ту све нисмо имали прилику да нагледамо...
Ова сећања, па и новосадско-зрењанинско-будванску представу, посвећујем мојој драгој Вери Коњовић, захвалан за све лепо и добро што сам видео на програмима које је уређивала и за које је, брижна и опрезна али вазда одлучна, бирала снимке представа и скрупулозно и стручно их преводила. Хвала јој и за то што, благодарећи баш њој, данас себе сматрам једним од гледалаца Стрелеровог Слуге, и то једног од оних гледалаца који као да су ову представу видели „уживо“.
Александар Милосављевић, позоришни критичар