Необично благ, неакцентован прекид наратива о боју на Косову, од публике једва препознат као завршетак представе, након кога је уследио неодлучан аплауз из ,,зар је то све“ тоналитета - показао је стварну немогућност прекида једне свима већ давно познате приче. У режији Јернеја Лоренција и извођењу ансамбла Народног позоришта (са гостима) велики косовски наратив започео је тамо где су га нашли: у појединцу, у заједницама којима су глумци припадали пре него што су то постали, у заједници глумаца која се формира пред нама, у нечему домаћем и личном, па ипак општем, а завршио се тамо где се завршава песма, без великих закључака, без накнадних домишљавања. Све је свето и честито било / и миломе Богу приступачно, гласом дирљивог Бојана Жировића, кнеза Лазара који приповеда сопствену смрт, стављена је тачка на ово проживљавање наше народне (махом косовске) епике, а деконструкција тога ,,светог“ и ,,честитог“ препуштена је гледаоцу, који са представе одлази без јасног осећаја о стварном призвуку ових стихова. Он није ироничан, јер би то било сувише једноставно; али као да светост и честитост остају за нас мртве категорије једне ужасно давне прошлости, у којој су се низали догађаји које смо можда измаштали, са жељом да нам преци буду свети и честити. То би се могло, наравно, прочитати политички (и на колико начина!), али ова поставка није једино на то рачунала. Она започиње личним приповедањима о старијим члановима породица глумаца, који су их упознали (или нису) са народном епиком. Приче су различите, али пада у очи да су те баке и ти прадедови, чак и онда кад нису говорили песме, чак и онда кад су умрли пре глумчевог рођења, чак и онда кад прича наизглед поприма комични тон - изузетна бића, бића којима се диви и о којима се прича са топлином, поносом и поштовањем. Тако се механизам стварања култа предака изврсно показује на малим домаћим примерима, врло директно, а без нападне осуде - ова деликатност поступка обележила је Лоренцијев минимализам у поставци Царства небеског.
Чини се да су тим пажљивим корачањем кроз тешке наслаге мита и историје избегнуте две замке, замка патетичног анахронизма и замка кукавичке дистанце, које су обе претиле и вребале из сваког епског стиха прочитаног 2017. године у Београду. И није само опасност била двострука; двострука је и продукција (Битефа и Народног позоришта), двојна је екипа (гостујућег ауторског тима из Словеније и дела тима и глумаца из Србије), а двострукост се може приписати и контексту у којем гледамо ову представу - она је и фестивалска и, у будућности, репертоарска. И на тематском плану важне су дихотомије - историјско и митско, усмено и писано, земаљско и небеско. Ова последња опозиција, мада је питање одштампано и на каталогу представе (Којем ћеш се приволети царству?) није посебно наглашена, а избор кнеза Лазара, у савременом, полукомичном препричавању Бранка Јеринића, представљен је као нешто нама можда несхватљиво, али коначно. Па ипак, континуитет насиља, приказан на различите начине у другом делу представе који се играо у Битеф театру, од којих је можда најупечатљивија модерна крволочност Милутина Милошевића који као епски јунак одглуми бој до сопствене смрти, или морбидно љубависање Косовке девојке у извођењу Наде Шаргин, са мртвим Топлицом Миланом, Косанчићем Иваном и војводом Милошем, или раскомаданим Орловићем Павлом - континуитет насиља враћа нас пред изборе и подсећа нас на тежину Лазареве одлуке и сложеност њених последица. О болним консеквенцама сведочи и ,,приватно“ обраћање кнегиње Милице (Наташа Нинковић) Лазару, у иронијском набрајању појединих епитета из Јефимијине Похвале кнезу Лазару, коју је пре тога у целини извела најпре са отпором, а потом, чини се, са сузама препознавања неких хуманистичких идеала који би нам и данас добро дошли, Хана Селимовић. Ово једино дело писане средњовековне књижевности коришћено у представи, отвара и само низ двострукости. Кнез Лазар је, за разлику од Топлице Милана, Југовића и осталих јунака, у нашој традицији нешто много више од епског јунака - он је светац, хришћански мученик, а поменута похвала је и данас свети текст у Цркви која још увек има свој утицај и којој припада велики део нашег народа. Похвалу у два тона, свечаном и иронијском, изговарају две жене. У женским се рукама, дакле, налази двострука моћ - уздизања једног култа и његовог урушавања. У томе је и тихи феминистички потенцијал ове представе (осим ако вас нису научили да наша традиција мора да буде мизогина или је неће бити). Далеко од таквих предрасуда, Лоренци је заједно са глумцима и ауторским тимом пришао овој грађи на поштен и отворен начин, пустивши је да проговори онако како може и онолико колико може. Добар пример за то је и костимографија Белинде Радуловић, која се одлучила за свечану одећу, фракове, одела и хаљине са дискретним симболизмом боја; она управо осликава начин на који се у процес читања епике ушло, елегантно, помало свечано, са свешћу о величини, али и терету традиције. У непрекинутој песми (и онда када је епска, и онда када је, неретко, певана) имагинацију најмлађе генерације, са некад преко потребном неозбиљношћу, пружио је Славен Дошло, а Никола Вујовић се, почетним приповедањем о јунацима међу својим прецима, преобратио у једног Милоша Обилића-пијанисту, али и савременог новинара бројача тела (што нам је свима у непрекидном рату данашњице познато...). На крају, није реч само о прецима. Олга Одановић није мајка Југовића, већ мајка крупне, ситне, мршаве, дебеле, плаве, црне, смеђе, веселе, преке, несташне и јешне деце, праве деце, која имају да се претворе у тела, да се обезличе, да се уситне до зрна соли (па опет не би Турком ручка осолили).
Или ће потомци бити то - и онда традиција обезличава, тлачи, поробљава, или ће слободарске идеје, пркос опстанка и дирљиве епизоде праштања и помоћи моћи да осоле садашњицу. То је право питање на полеђини каталога о царству коме ће се читалац традиције приволети. Лоренцијева представа има тек да дозри, и у себи и у нама, али се већ сад може рећи да је све то било честито.
Ирена Плаовић