Ovogodišnji Bitef sa jednakim pravom bi uz „epic trip“ mogao da doda i slogan koji bi se odnosio na veličanje kulta pozorišnog reditelja, u čijem znaku festival prolazi. I dok ovo ne iznenađuje, buduđi da je u pitanju, naravno, pozorišni festival, nemoguće je ne primetiti: sa kakvim se žarom i koliko često izgovaralo ime Jana Fabra s početka festivala; dvodnevni (ili višednevni) showcase Jerneja Lorencija (Biblija, prvi pokušaj; Carstvo nebesko); stupanje na scenu (i bukvalno) mladog nemačkog reditelja Ersana Mondtaga, čijim je dvema predstavama glavnog programa ovo prvo gostovanje van nemačkog govornog područja. Prva od njih, Sneg, po romanu Orhana Pamuka i u produkciji Talijateatra iz Hamburga sinoć je izvedena na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Međutim, ovaj sneg ni bukvalno ni metaforički nije pokrio scenu JDP-a. Sneg, koji u Pamukovom romanu neprestano pada, predstavlja polazište velikih i mučnih pitanja (o religiji, politici, mešanju ta dva, životu, ljubavi), ali i nemo utočište od tih istih pitanja za protagonistu Kaa, koji se nakon dvanaest godina azila u Nemačkoj vraća u domovinu. Ovaj kratki sinopsis dat je takođe i na samom početku predstave, međutim na tome se i završava spominjanje glavnog lika. Dat je kontekst, na koji kao da se kasnije zaboravilo. Dat je kontekst koji postaje i ostaje nebitan. Mondtag ne samo da je inscenaciju lišio snega, glavnog lika, čak svih likova, već ju je lišio i konteksta. Naime, od Pamukovog Snega ostaju tek fragmenti, otkinute omanje celine, doslovno prenete rečenice, uglavnom monolozi. Premda zvuči kao priličan kasapinski posao načinjen od romana, ti obezličeni i od konteksta ogoljeni monolozi u kojima teče predstava osavremenjuju sada sedamnaest godina staro Pamukovo delo, izmeštajući problematiku iz rodne „domovine“ (u romanu Turske, dok u predstavi nije naznačena baš zbog lišavanja konteksta) u novu domovinu - Nemačku, Evropu, a sada i Beograd.
Mondtag pažljivo bira delove koje brutalno otkida od romana, tako da u prvi plan iznese problematiku (ne)pokrivanja zarom i to pre svega kao društvenog i ličnog čina. Na osnovu te iste problematike zara kao simbola islama danas se umnogome gradi evropska politička misao, te reditelj takođe ukazuje na međusobno pretakanje iz društvenog u političko i obrnuto. Međutim, ne postoji jasno određivanje predstave ni prema zaru, ni prema njegovom društvenom ili političkom značenju, pa na gledaocu ostaje da prebira po tim nabacanim monolozima i izdvoji ono što se njemu učini relevantno za tematiku (koja je ipak bliža zapadnoj Evropi no Beogradu). Ono što sasvim sigurno čini ovo ogoljavanje u cilju akutelizacije nepotpunim jeste odsustvo opšteg straha Evrope kao motiva u predstavi koja se svesno odlučuje da iz Snega izdvoji samo ono što smatra vrlo aktuelnim. Baš na tom strahu umnogome počiva stav evropskog društva prema zaru (ili islamu).
No, deluje da strah nije potpuno odsutan, već postoji među likovima u predstavi koji su zapravo lik - jedno kolektivno telo koje se iz straha drži zajedno. Iz straha da se osamostali, iz straha od individualnosti, iz straha da se ne raspadne. Pa tako i kada govore monologe glumci izlaze iz tog kolektivnog tela, ponekad mu se suprotstavljaju, da bi mu se na kraju ipak priklonili i u njega ušuškali. Postojanjem jednog lika reditelj briše granice između muškarca i žene, između ateiste i vernika, između intelektualca i seljaka, čineći od svih jedno.
Ponekad to jedno govori glasom jednog, horski i mehanički, kao mašina, i to deluje dirigovano, kao da postoji neko više, nevidljivo telo koje upravlja njihovim glasovima. Imajući u vidu da se cela predstava odigrava u prostoru koji sa svojim oktagonim podom podseća na arhitekturu džamije (scenografija Paula Velman), moglo bi se pretpostaviti da njima, pa i njihovim strahom upravlja vera. Ili njeno odsustvo. Kako se likovi, tj. lik (pa ni predstava) ne opredeljuju prema zaru, tako se ne opredeljuju ni prema veri. Jednako neopredeljen je i kostim (Josa Maks) koji nosi svako od izvođača - gornja polovina tela pokrivena je crnom transparentnom mrežicom skroz do i preko prstiju i deluje kao šik moderna garderoba za izalazak, dok se na nju od pojasa nastavlja crna suknja do poda, koja jasno aludira na haljine kakve nose tradicionalne islamske vernice. Na glavama glumci nose bele perike, dole počešljane, a gore natapirane da deluju kao kakva neuredna šubara (gde jedino i možemo, uz malo domaštavanje, videti sneg). I svetlo je čak neopredeljeno, s vremena na vreme titra, čas je svetlo, čas je mrkli mrak (koji naročito dugo traje kada dok teče monolog o sinopsisu potencijalnog romana koji govori o budućnosti, kao da poručuje kakva budućnost čela kolektivo telo). Takva izgleda svepristuna neopredeljenost može se čitati kao uzrok straha tog kolektivnog tela ili pak njegova posledica, pa bi se možda, uz dosta domaštavanja, mogla postaviti paralela između Pamukovog snega i te neopredeljenosti.
Iz neopredeljenosti kolektivno telo često prelazi u, do sada na 51. Bitefu već pominjan, trans u kom izvodi koreografije, rituale, ili prosto ludi. Iako ovi delovi imaju svoju estetsku vrednost, njihov uzrok ostaje neprimetan, a tek je neprimetno šta ih iz tog transa otrežnjava, jer na trans nema nikakvog odgovora. Odsustvo odgovora provlači se i kroz tekstualni deo predstave, jer su mnogi od pominjanih monologa nastali izbacivanjem replika sagovornika iz dijaloga originalnog teksta. Odustvo odgovora takođe i zaokružuje predstavu, s obzirom na muk same završnice u kojoj svi akteri, pošto je predstava u predstavi, na temu zara, prekunita ubistvom, sede za dugim crnim stolom, kao na nekom savetovanju. I ćute. Svako ponekad zausti da kaže nešto, drugi ga u nadi pogledaju, ali glasa nema. Nema odgovora. Nastaje nelagoda u tom kolektivnom telu, koje ostaje zajedno još samo u ćutnji, ali izgleda se raspada. Nelagoda nastaje i u publici, u kojoj se pomalja jedan nesiguran aplauz. Pojedinci iz kolektivnog tela na sceni i dalje pokušavaju da promole koju reč. Pojedinci iz publike tapšu. Gase se svetla, sada sledi pravi aplauz, a Ersan Mondtag se poklanja zajedno sa glumcima.
Mnogo toga, baš kao i kraj, ostaje nedorečeno u ovoj predstavi. Ili nejasno. Ili maskirano naglašenom estetikom scenografije i kostima i dizajna svetla. Mondtagov Sneg malo je toga pokrio iz Pamukovog Snega, no izdvojio je važnu temu. I prema njoj se opredelio da bude neopredeljen.
Mina Stanikić