Овогодишњи Битеф са једнаким правом би уз „epic trip“ могао да дода и слоган који би се односио на величање култа позоришног редитеља, у чијем знаку фестивал пролази. И док ово не изненађује, будуђи да је у питању, наравно, позоришни фестивал, немогуће је не приметити: са каквим се жаром и колико често изговарало име Јана Фабра с почетка фестивала; дводневни (или вишедневни) showcase Јернеја Лоренција (Библија, први покушај; Царство небеско); ступање на сцену (и буквално) младог немачког редитеља Ерсана Мондтага, чијим је двема представама главног програма ово прво гостовање ван немачког говорног подручја. Прва од њих, Снег, по роману Орхана Памука и у продукцији Талијатеатра из Хамбурга синоћ је изведена на сцени Југословенског драмског позоришта.
Међутим, овај снег ни буквално ни метафорички није покрио сцену ЈДП-а. Снег, који у Памуковом роману непрестано пада, представља полазиште великих и мучних питања (о религији, политици, мешању та два, животу, љубави), али и немо уточиште од тих истих питања за протагонисту Каа, који се након дванаест година азила у Немачкој враћа у домовину. Овај кратки синопсис дат је такође и на самом почетку представе, међутим на томе се и завршава спомињање главног лика. Дат је контекст, на који као да се касније заборавило. Дат је контекст који постаје и остаје небитан. Мондтаг не само да је инсценацију лишио снега, главног лика, чак свих ликова, већ ју је лишио и контекста. Наиме, од Памуковог Снега остају тек фрагменти, откинуте омање целине, дословно пренете реченице, углавном монолози. Премда звучи као приличан касапински посао начињен од романа, ти обезличени и од контекста огољени монолози у којима тече представа осавремењују сада седамнаест година старо Памуково дело, измештајући проблематику из родне „домовине“ (у роману Турске, док у представи није назначена баш због лишавања контекста) у нову домовину - Немачку, Европу, а сада и Београд.
Мондтаг пажљиво бира делове које брутално откида од романа, тако да у први план изнесе проблематику (не)покривања заром и то пре свега као друштвеног и личног чина. На основу те исте проблематике зара као симбола ислама данас се умногоме гради европска политичка мисао, те редитељ такође указује на међусобно претакање из друштвеног у политичко и обрнуто. Међутим, не постоји јасно одређивање представе ни према зару, ни према његовом друштвеном или политичком значењу, па на гледаоцу остаје да пребира по тим набацаним монолозима и издвоји оно што се њему учини релевантно за тематику (која је ипак ближа западној Европи но Београду). Оно што сасвим сигурно чини ово огољавање у циљу акутелизације непотпуним јесте одсуство општег страха Европе као мотива у представи која се свесно одлучује да из Снега издвоји само оно што сматра врло актуелним. Баш на том страху умногоме почива став европског друштва према зару (или исламу).
Но, делује да страх није потпуно одсутан, већ постоји међу ликовима у представи који су заправо лик - једно колективно тело које се из страха држи заједно. Из страха да се осамостали, из страха од индивидуалности, из страха да се не распадне. Па тако и када говоре монологе глумци излазе из тог колективног тела, понекад му се супротстављају, да би му се на крају ипак приклонили и у њега ушушкали. Постојањем једног лика редитељ брише границе између мушкарца и жене, између атеисте и верника, између интелектуалца и сељака, чинећи од свих једно.
Понекад то једно говори гласом једног, хорски и механички, као машина, и то делује дириговано, као да постоји неко више, невидљиво тело које управља њиховим гласовима. Имајући у виду да се цела представа одиграва у простору који са својим октагоним подом подсећа на архитектуру џамије (сценографија Паула Велман), могло би се претпоставити да њима, па и њиховим страхом управља вера. Или њено одсуство. Како се ликови, тј. лик (па ни представа) не опредељују према зару, тако се не опредељују ни према вери. Једнако неопредељен је и костим (Јоса Макс) који носи свако од извођача - горња половина тела покривена је црном транспарентном мрежицом скроз до и преко прстију и делује као шик модерна гардероба за изалазак, док се на њу од појаса наставља црна сукња до пода, која јасно алудира на хаљине какве носе традиционалне исламске вернице. На главама глумци носе беле перике, доле почешљане, а горе натапиране да делују као каква неуредна шубара (где једино и можемо, уз мало домаштавање, видети снег). И светло је чак неопредељено, с времена на време титра, час је светло, час је мркли мрак (који нарочито дуго траје када док тече монолог о синопсису потенцијалног романа који говори о будућности, као да поручује каква будућност чела колективо тело). Таква изгледа свепристуна неопредељеност може се читати као узрок страха тог колективног тела или пак његова последица, па би се можда, уз доста домаштавања, могла поставити паралела између Памуковог снега и те неопредељености.
Из неопредељености колективно тело често прелази у, до сада на 51. Битефу већ помињан, транс у ком изводи кореографије, ритуале, или просто луди. Иако ови делови имају своју естетску вредност, њихов узрок остаје неприметан, а тек је неприметно шта их из тог транса отрежњава, јер на транс нема никаквог одговора. Одсуство одговора провлачи се и кроз текстуални део представе, јер су многи од помињаних монолога настали избацивањем реплика саговорника из дијалога оригиналног текста. Одуство одговора такође и заокружује представу, с обзиром на мук саме завршнице у којој сви актери, пошто је представа у представи, на тему зара, прекунита убиством, седе за дугим црним столом, као на неком саветовању. И ћуте. Свако понекад заусти да каже нешто, други га у нади погледају, али гласа нема. Нема одговора. Настаје нелагода у том колективном телу, које остаје заједно још само у ћутњи, али изгледа се распада. Нелагода настаје и у публици, у којој се помаља један несигуран аплауз. Појединци из колективног тела на сцени и даље покушавају да промоле коју реч. Појединци из публике тапшу. Гасе се светла, сада следи прави аплауз, а Ерсан Мондтаг се поклања заједно са глумцима.
Много тога, баш као и крај, остаје недоречено у овој представи. Или нејасно. Или маскирано наглашеном естетиком сценографије и костима и дизајна светла. Мондтагов Снег мало је тога покрио из Памуковог Снега, но издвојио је важну тему. И према њој се определио да буде неопредељен.
Мина Станикић