Dug je put od početka Bitefa do Istrebljenja u režiji Erstana Mondtaga koji ga zatvara - preciznije, oko 42 sata dug. Početak kraja ovog maratona, u Narodnom pozorištu, odvija se u magli koja sakriva pozornicu. Kada se svetla ugase, počinje Bramsov Nemački rekvijem, a svetlo otkriva četvoro aktera, ženu i tri muškarca, sa one strane staklenih vrata čiji ram uokviruje prizor u sliku. Oni pružaju ruke ka toplom svetlu koje ih obasjava, nemi i nepomični, ispred apstraktne slike kojom ceo prizor neodoljivo asocira na Rubensov Pad prokletih. Njihova molitva ostaje bez odgovora, i oni prolaze sa druge strane vrata, odbačeni, pali. Svet u koji padaju na prvi pogled deluje idilično: zelenilo, bazenčić mirne vode, ljuljaška za njihanje, skulpture u antičkom duhu. Ali ono što na prvi pogled deluje kao raj, likovima će biti pakao, u kom je najteža i konačna kazna dosada.
Već posle prvih rečenica postaje jasno kakve likove pratimo: oni su mladi, obrazovani, puni para, u usponu u svom poslovnom životu, zasićeni svega i u potrazi za novim, snažnim iskustvima. Jednom rečju, ne znaju šta bi od sebe. Obučeni u kostime koji naglašavaju idealan ali fabrikovan mišićni tonus, oni nalikuju antičkim skulpturama na sceni. Oni treniraju, u natprosečnoj su formi. Oni slobodno koriste droge. Oni razgovaraju o poslovnim temama, o tenderima i konferencijama. Oni razgovaraju o kontroverznim temamama. Da li čovek doživi orgazam pred smrt? Da li moderni rat zahteva pobednika? Postoji li uopšte sloboda? Pa i pored svega ovoga: njima je i dalje dosadno. U tom smislu, prebacivanje mesta dešavanja radnje iz urbanog (u originalnom komadu Olge Bah) u pastoralno više je nego znakovito. Ovom paralelom i poređenjem sa žanrom koji je bio popularan upravo kod viših slojeva zbog svoje apolitičnosti i idealizacije (pozorište „bez brige, bez pameti“), dodatno se ističe dekadenca likova u Istrebljenju.
Mondtag se, kao i u Snegu, služi minimalističkim, preciznim mizanscenom. Likovi se kreću mehanički, a njihove fizičke radnje su međusobno ispresecane i jasno, neprirodno odvojene. Potpuno odsustvo bilo kakvog toplog, emotivnog kontakta, reditelj ističe kontrastiranjem koreografisanog pokreta i izgovorenog teksta. Kada jedan od likova govori ženskom liku tople reči o tome kako se stara za nju, stoji udaljen od nje i okrenut leđima, a ona se nemarno ljulja u ljuljašci. Sa druge strane, banalni razgovor koji se povede o poslu ubrzo prerasta u seks. On se odvija u savršenom ritmu, dok njegovi učesnici nastavljaju pređašnje započet razgovor u jednako banalnom tonu. Promena poze. On priča o uklapanju odeće. Promena poze. Prelaze na filozofske teme. Seks i dalje traje. Preostala dvojica likova prvo poluzainteresovano posmatraju, zatim prate njihov primer istom mehaničnošću. Kada su već izmenjali sve moguće (i nemoguće) poze, jedno od partnera se povuče i ustane, a drugi nastavlja da se kreće nepromenjeno. Mehaničnost, koja opstaje tokom cele predstave neodoljivo asocira na pokrete junaka video igara.
Mondtag ne kritikuje mlade kao takve: on se bavi tzv. elitom, i na vrlo ciničan način (što mu je, uostalom, poetici svojstveno) kroz kritiku dotiče i sebe samog. Naime, likovi na sceni su obrazovani, natprosečno zgodni, ljubitelji visoke umetnosti, možda i sami umetnici, u čijim očima svi ostali, obični smrtnici, samo traće svoju egzistenciju. Njihova naklonost pripada umetnosti i njima samima. Gaje mržnju prema debelima, prema protraćenima, prema degenerisanima; govore o istrebljenju, dakle genocidu; dokazuju jedni drugima ljubav preko ubistva šteneta; oblače se u nacističku uniformu iz fetiša. Ako ovi znakovi nisu dovoljno jasni kroz celu predstavu, oni su sabrani na samom kraju u koreografisanom, militantnom maršu, uz koji likovi izgovaraju fragmente dotadašnjeg teksta. Ovako ogoljene rečenice, izvučene iz konteksta lake filozofije jednog popodneva, i stavljene u usta grupe koja sinhrono maršira, uz jak tehno ritam u pozadini, dobijaju potpuno nov i jeziv prizvuk.
Pri maršu, likovi podižu jednu ruku, pa drugu ruku, zatim obe. Ovo se može čitati kao kritika svakog političkog sistema, levo i desno orijentisanog. Ipak, ovde treba uzeti u obzir pastoralno okruženje koje je Mondtag odabro. Pastorala je, upravo zbog odsustva svesti o politici, komentar na odnos likova prema istoj. Oni, zapravo, pored sve svoje rečitosti - uopšte nemaju pojma o čemu pričaju. Oni klize iz levice u desnicu, koketiraju sa antisemitizmom, relativizuju fašizam, pričaju o oslobođenju ali pritom nisu sasvim sigurni od čega. Opasnost dolazi upravo iz njihovog neznanja, iz odsustva svesti o političkom opredeljenju. Ako su i politični, to je politika prezira prema svakom ko nije kao oni. Ako i imaju nekog boga, to su oni sami. Zato su i u samom početku izbačeni iz „raja“ u pakao, u dosadu, ovde. Izreka da je dokon um đavolje igralište kroz ovu predstavu dobija i doslovno značenje.
Jedini trenutak u kome se mehaničnost pokreta likova razbija je sam kraj, kada, posle petnaestominutnog marša, a pre toga drogiranja i orgije, jedan od likova ponovo prilazi izvoru svetla iz koga su na početku pali, i uspeva da sa sebe skine svoju šarenu „kožu“. On to čini kroz klasično-baletsku koreografiju, koja je ometena nezgrapnim skidanjem uskog kostima. U mešavini plesa i ekstaze, on slobodno i nago igra preko cele scene, i svoj ples završava sedeći u jezercetu vode, zbunjen i kao po prvi put svestan svog (komičnog) položaja. Ako nas je Fabr na početku Bitef uveo u ekstazu i njenu opojnu moć, Montag nam je pokazao njeno naličje.
Pozorišni maraton počeo je opijanjem, a završava se umivanjem i otrežnjenjem.
Đorđe Kosić