Дуг је пут од почетка Битефа до Истребљења у режији Ерстана Мондтага који га затвара - прецизније, око 42 сата дуг. Почетак краја овог маратона, у Народном позоришту, одвија се у магли која сакрива позорницу. Када се светла угасе, почиње Брамсов Немачки реквијем, а светло открива четворо актера, жену и три мушкарца, са оне стране стаклених врата чији рам уоквирује призор у слику. Они пружају руке ка топлом светлу које их обасјава, неми и непомични, испред апстрактне слике којом цео призор неодољиво асоцира на Рубенсов Пад проклетих. Њихова молитва остаје без одговора, и они пролазе са друге стране врата, одбачени, пали. Свет у који падају на први поглед делује идилично: зеленило, базенчић мирне воде, љуљашка за њихање, скулптуре у античком духу. Али оно што на први поглед делује као рај, ликовима ће бити пакао, у ком је најтежа и коначна казна досада.
Већ после првих реченица постаје јасно какве ликове пратимо: они су млади, образовани, пуни пара, у успону у свом пословном животу, засићени свега и у потрази за новим, снажним искуствима. Једном речју, не знају шта би од себе. Обучени у костиме који наглашавају идеалан али фабрикован мишићни тонус, они наликују античким скулптурама на сцени. Они тренирају, у натпросечној су форми. Они слободно користе дроге. Они разговарају о пословним темама, о тендерима и конференцијама. Они разговарају о контроверзним темамама. Да ли човек доживи оргазам пред смрт? Да ли модерни рат захтева победника? Постоји ли уопште слобода? Па и поред свега овога: њима је и даље досадно. У том смислу, пребацивање места дешавања радње из урбаног (у оригиналном комаду Олге Бах) у пасторално више је него знаковито. Овом паралелом и поређењем са жанром који је био популаран управо код виших слојева због своје аполитичности и идеализације (позориште „без бриге, без памети“), додатно се истиче декаденца ликова у Истребљењу.
Мондтаг се, као и у Снегу, служи минималистичким, прецизним мизансценом. Ликови се крећу механички, а њихове физичке радње су међусобно испресецане и јасно, неприродно одвојене. Потпуно одсуство било каквог топлог, емотивног контакта, редитељ истиче контрастирањем кореографисаног покрета и изговореног текста. Када један од ликова говори женском лику топле речи о томе како се стара за њу, стоји удаљен од ње и окренут леђима, а она се немарно љуља у љуљашци. Са друге стране, банални разговор који се поведе о послу убрзо прераста у секс. Он се одвија у савршеном ритму, док његови учесници настављају пређашње започет разговор у једнако баналном тону. Промена позе. Он прича о уклапању одеће. Промена позе. Прелазе на филозофске теме. Секс и даље траје. Преостала двојица ликова прво полузаинтересовано посматрају, затим прате њихов пример истом механичношћу. Када су већ измењали све могуће (и немогуће) позе, једно од партнера се повуче и устане, а други наставља да се креће непромењено. Механичност, која опстаје током целе представе неодољиво асоцира на покрете јунака видео игара.
Мондтаг не критикује младе као такве: он се бави тзв. елитом, и на врло циничан начин (што му је, уосталом, поетици својствено) кроз критику дотиче и себе самог. Наиме, ликови на сцени су образовани, натпросечно згодни, љубитељи високе уметности, можда и сами уметници, у чијим очима сви остали, обични смртници, само траће своју егзистенцију. Њихова наклоност припада уметности и њима самима. Гаје мржњу према дебелима, према протраћенима, према дегенерисанима; говоре о истребљењу, дакле геноциду; доказују једни другима љубав преко убиства штенета; облаче се у нацистичку униформу из фетиша. Ако ови знакови нису довољно јасни кроз целу представу, они су сабрани на самом крају у кореографисаном, милитантном маршу, уз који ликови изговарају фрагменте дотадашњег текста. Овако огољене реченице, извучене из контекста лаке филозофије једног поподнева, и стављене у уста групе која синхроно маршира, уз јак техно ритам у позадини, добијају потпуно нов и језив призвук.
При маршу, ликови подижу једну руку, па другу руку, затим обе. Ово се може читати као критика сваког политичког система, лево и десно оријентисаног. Ипак, овде треба узети у обзир пасторално окружење које је Мондтаг одабро. Пасторала је, управо због одсуства свести о политици, коментар на однос ликова према истој. Они, заправо, поред све своје речитости - уопште немају појма о чему причају. Они клизе из левице у десницу, кокетирају са антисемитизмом, релативизују фашизам, причају о ослобођењу али притом нису сасвим сигурни од чега. Опасност долази управо из њиховог незнања, из одсуства свести о политичком опредељењу. Ако су и политични, то је политика презира према сваком ко није као они. Ако и имају неког бога, то су они сами. Зато су и у самом почетку избачени из „раја“ у пакао, у досаду, овде. Изрека да је докон ум ђавоље игралиште кроз ову представу добија и дословно значење.
Једини тренутак у коме се механичност покрета ликова разбија је сам крај, када, после петнаестоминутног марша, а пре тога дрогирања и оргије, један од ликова поново прилази извору светла из кога су на почетку пали, и успева да са себе скине своју шарену „кожу“. Он то чини кроз класично-балетску кореографију, која је ометена незграпним скидањем уског костима. У мешавини плеса и екстазе, он слободно и наго игра преко целе сцене, и свој плес завршава седећи у језерцету воде, збуњен и као по први пут свестан свог (комичног) положаја. Ако нас је Фабр на почетку Битеф увео у екстазу и њену опојну моћ, Монтаг нам је показао њено наличје.
Позоришни маратон почео је опијањем, а завршава се умивањем и отрежњењем.
Ђорђе Косић