Добро вече и добродошли на први округли стол након треће представе у такмичарској селекцији фестивала. Вечерас са нама, нажалост или на срећу, није редитељ Јернеј Лоренци, с обзиром на то да је на генералној проби своје представе, коју ћемо премијерно на фестивалу видети сутра. Са нама је Игор Самобор, генерални директор Словенског народног гледалишча. Променио се састав глумаца од договореног, па мислим да је најбоље да се сами представите.
Игор Самобор, Наташа Мајер, Марко Мандић, Јернеј Шуман...
Волела бих да поставим питање о природи сарадње са редитељем Јернејем Лоренцијем, поготову када је у питању један тако велики и важан архетипски текст. Претпостављам да на почетку таквог процеса човек мора да има неку врсту страха, али и да се тај страх смањује, пошто се зна је тако изврстан редитељ ваш дугогодишњи сарадник.
Са Јернејем Лоренцијем ја сам већ дуго година и пријатељ и јако везан на много начина. зато морам да кажем да, када смо изабрали тему, ја нисам имао никаквог страха. Годину пре тога он је радио Илијаду. Знао сам да се он бави архетипским темама, да је то некакав његов пут у овом моменту. Зато сам сасвим био уверен да то мора да буде дубоко и квалитетно. Прошле године смо радили на тему утопије. Сви знамо да смо данас у неким временима које нам поручују о дистопији. Зато смо се питали где смо сада? Зашто нема револуционара? Зашто нема сањара? Где су сви? То је била главна тема. Логично је да је један од основних текстова наше цивилизацијепокушао да направи као једну вертикалу и хоризонталу и да стави у речи и мисли. Питали смо се да ли тога има још? Да ли треба наново нешто да почнемо да мислимо? Ја мислим да се ту десило нешто дивно. Изабрано је било четири одломка из Библије. Сви ови текстови говоре о љубави, о нама, о односу према вишем, а заправо, о односу према оном што је дубље. Видели сте како Лоренци ради. Видели сте где су отишли глумци. Ја мислим да је то био диван рад. Отишли су дубоко, не само због нас, него и због њих самих. Жао ми је, ја сам глумац, а жао ми је што нисам био са њима.
Следеће питање се тиче драматургије. Да ли је текст представе пре одређен или сте текст развијали током проба?
Марко Мандић: На почетку је била одабрана Песма над песмама, Књига о Јову, Књига проповедника, а онда су нам током проба драматург, редитељ и асистент режије додали нове материјале. Доријан- ту је позади- асистент редитеља, припремио је драматругију на Књигу пророка Језекиља.
Претпостављам да ни за кога у екипи овај сусрет са Библијом није био први, па бих волела да вас питам шта се променило у вашем искуству и доживљају ове књиге током рада?
Наташа: Библија је велика књига о човеку уопште, који се кроз живот бори за љубав, срећу, и нарочито у екстрмним моментима човек траа за неког у себи и око себе да би му помагао. Тај неко би могао бити Бог. Бојала сам се током процеса да ћу се сукобити са текстом, зао што лично ја нисам религиозна, али током рада сам схватила да то уопште није у питању, зато што свако од нас има другачији приступ питању ко је и шта је Бог, и то је било присутно све време, и тако смо градили своје монологе.
Покренуло се питање религиозности: да ли смо религиозни или не? Да ли има неке разлике у перцепцији ове представе у односу на то да ли су људи који гледају религиозни или нису?
Говорници: То је одлично питање за публику! (Неко вољан да одговори?)
Јован Босић: Добро вече! Питање је за публику, па се из публике јављам, јер можда сам позван као дипломирани теолог и студент светске књижевности, а ове године сам волонтер на Битефу, као члан редакције блога. Дивно је и заиста изазовно питање. Најпре морам да похвалим јесте избор текстова, јер су то апорични текстови у Светом писму. То нису историјске књиге. То су пророчке књиге и такозвана мудросна литература. Међу њима постоје су и они текстови који представљају песимизам, као што је Књига проповедника. Библија је књига која прврнствено мотивише и афирмише живот. Она почиње постањем света, а завршава се новим светом, новим небом. Међутим, у између постоји прегршт егзистенцијалних питања, тешких и мучних: да ли има нешто ново под сунцем, да ли било шта што чинимо има смисла, или је све, као што каже проповедник, таштина? Мислим да сваки човек, био он религиозан или не, увек поставља себи у животу питање да ли је нешто што чини смислено? Ви сте управо та питања наглас свима нама изрекли, и поново сте нас вратили да себи сами поставима та питања, питања која су управо у библијском тексту најзвучнија. Религиозност претпоставља неку везу, конекцију са неком инстанцом, коју ћемо у хришћанском или јудаистичком коду, назвати Богом, а Бог је, према истој тој традицији, онај који јесте. Питање је, такође, са друге стране, и ко смо ми, као такви, ко смо ми који јесмо? Хвала. Толико од публике.
Ја се захваљујем на овом дивном одговору и коментару, и одличном преводу. Мислим да је ово добар тренутак да да охрабрим и остале уколико имате питања, коментаре или предлоге.
Сања Гловацки?: Какве вам је индикације редитељ давао? Дуги чин је јасан. У Песми над песмама је било љубави, има страсти. Псалми су ми остали нејасни. Шта је њима требало њима рећи, осим свега онога, што они сами говоре. Да ли је било неких упутстава, како их интерпретирати?
Марко Мандић: Особно. Само тако. Да!
Питала бих вас о језику Библије. Шта је вама, као глумцима, тај језик отворио и донео? Ово је један специфичан стил глуме - приповедачки - рекла бих да је врло занимљив и инспиративан. Колико је то ваша интерпретација и колико се она отвара посебношћу језика?
Марко Мандић: Нама су дате теме, а онда се тражило од нас да сами нађемо оно што се нама највише свиђа, што је наше, тако да су сви ови текстови су на неки начин наши. Сваки глумац за себе је направио своју монтажу. Тако да су нам ти монолози и отуда блиски.
Питање од господина из публике: О пријему представе од словеначке публике. Да ли је у јавним коментарима било питање да људи бркају цркву и позориште? (Питање је господин сам превео на енлески језик, па је...)
Марко Мандић (одговориo на енглеском): No, I think not!
Господин је допунио: У Београду би сигурно било коментара.
Уследио је коментар Јована Босића: Постоје у Шекспировом Глоубу редовна читања Библије од стране професионалних глумаца, како би се предала пубилици, и васпитавала лепота дикције и језика, управо на прелепом преводу Библије. Библију читају у позоришту, не у цркви, и то професионални читачи - глумци, а не проповедају.
Марко Мандић: Пуно смо се бавили преводима. Не знам колико је то дошло до вас. У тексту је више превода Библије, није само један језик, већ је од првог превода (1550. године), па надаље. Ако би био овде Јернеј Лоренци, рекао би да између цркве и позоришта има пуно истих ствари: обред, на којем се окупимо и желимо да нам нешто добро уђе у душу. Ово је исповест глумаца који су из себе хтели да изрекну неке ствари.
Никита Миливојевић: Желео сам пре свега да поздравим своје колеге - веома ми је драго што су вечерас овде, а затим да кажем нешто из редитељске перспективе. У представи има нешто есенцијално обредно, на начин како размењујемо, и како је то редитељ направио веома сведено, са истим светлом. Могло би се доста говорити о обреду као о сусрету, да ли кроз цркву или, као што је колега рекао, у Глоубу. Тај сусрет би био, сасвим сигурно, необичан и узбудљив. Оно што сам хтео да кажем је крајње лично. Неке од ових глумаца добро знам. Са некима сам сарађивао. Имам потребу да гласно кажем, мада немам обичај да будем тако великодушан, да са овим глумцима можете да радите било који текст. Мој лични утисак је да је ово један од најјачих глумачких састава на нашим бившим или садашњим просторима. Сваки пут када их гледам ја сам поново изненађен, и храброшћу да истражују са текстом, са позоришним истраживањем, да се упусте, па где их одведе, а створе нешто занимљиво, памтљиво и узбудљиво, а позориште би требало да буде узбудљив чин. имамо заиста невероватан ансамбл. Неколико пута смо их гледали, али они нам увек донесу нешто што као да их први пут гледамо. Толико. Хвала.