Један од главних догађаја 51. Битефа, а извесно његов највећи куриозитет, јесте гостовање представе Олимп прослављеног белгијског редитеља Јана Фабра. Ова представа траје, без пауза, пуна 24 сата, а заснива се на целокупној грчкој митологији, онако како је она артикулисана у Хомеровим еповима и трагедијама Есхила, Софокла и Еурипида. Сценски језик ове представе је врло специфичан, а могао би се подвести под најшире одређење физичког театра (пре него плесног): група од тридесетак врхунских глумаца и плесача изводи многобројне епизоде једне телесно, па и духовно изузетно захтевне сценско-кореографске партитуре, епизоде које асоцирају на прадревне ритуале, савремене спортске или војне „вежбе“, оживљене античке скулптуре или фреске, дионизијске оргије... У погледу осећајности или спиритуалности, ова представа понајпре представља обнављање Дионисовог култа у савременом кључу, са свим оним што је у њему ужасавајуће, заводљиво, опасно, али пре свега лепо, узбудљиво и катарзично: као таква, представа Олимп је величанствена ода животу.
Њено трајање би било изазов за публику из свих историјских периода и култура, али је она то пре свега за савременог гледаоца из западног света, а којег су савремени медији и стил живота у потрошачком друштву у потпуности „набаждарили“ на визуелне ефекте, кратке формате, врло брз ритам, односно промене... У том смислу, представа која траје дуго, која тражи да се препустимо њеним ритмовима и енергетским таласима, те да се, у снажном садејству с другим гледаоцима и извођачима, ослободимо свакодневних стега, али и оних које нам је цивилизација вековима наметала - таква је представа, дакле, убедљива цивилизацијска алтернатива нашем животу и свету које одликују себичност, површност, ужурбаност, исхитреност... У том специфичном, дељеном искуству, у тој цивилизацијској алтернативи савременом искуству, препознаје се друштвени значај ове представе, односно њена политичност. Такво схватање одговара тврдњи Ханс-Тиса Лемана о самим извођачким облицима и начинима комуникације између гледалаца и извођача као специфичној манифестацији политичности, иманентној постдрамском театру. Представа долази на Битеф са епитетом једног од најзначајнијих сценских дела остварених на почетку 21. века - угледни белгијски критичар Фреди Декреуз изјавио је да ће се историја позоришта одсад делити на период пре и после представе Олимп - а пре Београда била је, услед своје велике организационе и финансијске захтевности, само на неколико гостовања и то у највећим светским позоришним центрима.
Пројекат Олимп одредио је обе главне програмске линије 51. Битефа: и естетску и тематску/проблемску. Као што смо прошле године истакли, у савременим извођачким праксама није више могуће „спонтано“ се односити према појму „новог“, као што је било у (модернистичко) доба Битефовог настанка, већ треба изоштрити један (или више) естетских феномена који данас могу да се одреде ако не као „нови“, онда извесно као и даље радикални, провокативни, еманципаторски и политички, у најширем значењу те речи. Прошле године смо, желећи да се прилагодимо великом јубилеју фестивала „нових позоришних тенденција“, подвукли црту и потврдили разноврсност форми у савременим извођачким уметностима, што у нашој средини још увек није подразумевајуће: драмско позориште, савремени плес, документарно позориште, представе-предавања итд. Ове године ће се, као што смо прошле и најавили, естетски фокус изоштрити. Да би се дотични естетски феномен адекватно мапирао и контекстуализовао, и ове године ће бити организована теоријска дебата, с том разликом што ће у њој, поред неких од водећих светских театролога (Марија Шевцова, Жорж Бани итд.), овог пута учествовати и уметници.
У естетском погледу, 51. Битеф маркира једну од значајних тенденција у савременим извођачким уметностима: представе дугог трајања („durational performances“). Поред Фабровог сценског спектакла, овај феномен оличава и представа Квизула! познате енглеске трупе Форсд Ентертеинмент, која ће бити изведена у дану Пролога, непосредно пре пројекта Олимп, којим ће 51. Битеф бити свечано отворен. Реч је о представи која оригинално траје такође 24 сата, али је уметничко-продукцијски тим Битефа искористио могућност коју трупа и иначе нуди: да се представа игра у скраћеној верзији од „свега“ шест сати (одлука је донета због тога што смо проценили да би, без обзира на уметничку и концепцијску оправданост, било исувише радикално и захтевно да се публици понуде чак две представе које трају цео дан). Представа је конципирана, као што и њен назив сугерише, као једно бесконачно квиз-такмичење (асоцијација на филм И коње убијају зар не?) у којем се нижу краће сцене са по двоје глумаца, који се смењују и ротирају, а у сценама се тумаче извучени појмови. Изузетна вештина импровизације енглеских глумаца, у комбинацији с избором самих појмова, чини представу врло духовитом, али и политички крајње освешћеном и заоштреном. Ставили смо је на програм за дан Пролога из два разлога: као посвету овој британској трупи, која се међу првима бавила извођачком формом коју називамо „durational performances“, али и због тога што је она, пре петнаест година, већ гостовала у Србији, додуше не на Битефу. Могли смо да се определимо и за неку другу, новију „дуратионал перформанце“ ове исте трупе, али смо намерно изабрали ову да бисмо нагласили још један специфичан аспект времена у театру: дуго трајање не само једног извођења (24 сата) већ дуги опстанак исте представе на репертоару (неколико деценија). Важно је истаћи да се представа Квизула! - имајући у виду да се базира на импровизацијама - битно мењала кроз све ове године свог постојања, да се прилагођавала новим и актуелним проблемима нашег света.
Представа Библија, први покушај Драме СНГ-а из Љубљане, у режији чувеног словеначког редитеља Јернеја Лоренција, такође траје релативно дуго (преко три сата), али она припада, пре свега, другој, тематској линији овогодишњег Битефа. Та линија је такође, као што је истакнуто, изведена из представе Олимп: Фаброва се представа заснива на целокупној грчкој митологији, Лоренцијева на Библији. У оба случаја, дакле, реч је о базичним митским наративима наше, Западне цивилизације. На 51. Битефу, Лоренци ће бити заступљен с још једном представом: фестивалском копродукцијом коју Битеф театар ради у сарадњи с Народним позориштем у Београду, а чија ће премијера бити за време фестивала. Она ће се изводити из два дела у току исте вечери: први део на сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта, а други у Битеф театру, што је оригинална просторна и концепцијска поставка, бар за наш контекст, те потпуно у традицији Битефа. У контексту који смо горе поставили, овде је најбитније да се представа, чији је радни назив Царство небеско, одвија на основу српске епске књижевности. И она се, дакле, као и друга Лоренцијева представа, а као и Олимп, заснива на великим митским нарацијама, овде обликованим у епској књижевности.
Ове три представе носећи су елементи тематске линије 51. Битефа, а која се своди на окретања ка, како би рекао Лиотар, „великим нарацијама“, односно кључним причама на којима се заснива наша цивилизација. Овакав тематски избор мотивисан је схватањем да се „крај историје“ Френсиса Фукујаме - утопијска, у међувремену увелико релативизована пројекција бесконфликтне, постхладноратовске епохе у којој доминирају неупитне вредности либералног, демократског света - извесно није десио. Напротив, поново живимо изузетно интензивне историјске тренутке обележене глобалном кризом капитализма и посредничке демократије, експанзијом ратова и сукоба у свим деловима света, као и избегличком катастрофом. У таквом добу чини нам се да је дошао тренутак да се вратимо управо најзначајнијим великим нарацијама. То су оне нарације које су, историјски гледано, формирале наш свет, а који сада доживљава једну од својих највећих криза у модерном добу. Овај заокрет је тим потребнији што смо имали дуг период бављења „личним као политичким“, тим носећим идеолошким концептом другог таласа феминизма, те научних и политичких пројеката произашлих из њега. То не значи, наравно, да је концепт „личног као политичког“ одбачен, већ само то да нас савремено искуство враћа и „класичним“ политичким проблемима за које смо наивно мислили да смо их превазишли.
Обе Лоренцијеве представе, а у извесном смислу и Фаброву, повезује и то што у њима не доминира драмски модус (или подражавање), заснован на конструктима приче, сукоба и лика, већ приповедачки. У први план истакнут је, дакле, сами чин казивања на позорници, колико његово значење толико, ако не и више, аудитивини, енергетски и, уопште, чисто телесни вид сценског говора. То је посебно истакнуто у представи Библија, први покушај, монументалној колико и минималистичкој, која се може схватити као сценски есеј или експеримент на тему моћи и могућности казивања библијског текста у савременом позоришту... Као и дуго трајање представа, тако и усмеравање гледалачке пажње на различите аспекте сценског казивања, с истицањем његове телесности, одговара политичности извођачких уметности, карактеристичној, према Леману, за постдрамски театар. То је та политичност која се не налази у садржају представе већ у начинима његовог извођења. Конкретно, пажња усмерена на слушање је политичка и, у најширем смислу, цивилизацијска алтернатива свету лаких, брзих, тривијалних и незахтевних визуелних информација.
Представа која је потпуно усмерена на слушање, има одговарајући назив - (Са)слушање. Ова представа младог иранског редитеља Амира Резе Кухестанија, која је већ остварила велики успех на водећим светским фестивалима, има структуру саслушавања, а на тему слушања и прислушкивања (одатле и двосмисленост наслова). Међу гледаоцима седи глумица која тумачи директорку женског интерната и која с те позиције - која се изједначава (као и позиција гледалаца у театру) с друштвом, заједницом или јавношћу - сукцесивно саслушава неколико младих жена, ученица из интерната, јер је једна од њих чула из суседне собе (и то пријавила надлежнима) - мушки глас. У Кухестанијевој представи сјајно се прожимају форма и садржај: прича о друштву у ком се многе теме прећуткују, гурају под ћилим, о њима се шушка, шапуће и прича у полугласу, артикулисана је у форми сценског саслушавања. Уз мало критичарског домаштавања, могло би се рећи да ова представа обнавља древну персијску традицију казивања прича и тако се надовезује на линију базичних цивилизацијских наратива, који нас од грчке митологије, преко Библије, доводе до српске епике из средњега века и Прича из хиљаду и једне ноћи. Представа (Са)слушање означава прелаз из древне праксе приповедања у актуелну тематику, јер она третира питање положаја жене у данашњем Ирану.
Изазове муслиманског света, између осталог и положај жена, тематизује и представа Снег чувеног Талијатеатра из Хамбурга. Она је такође заснована на „епском“ материјалу, роману Снег турског Нобеловца Орхана Памука. Његов истовремено главни јунак и наратор, којег још зову Ка (јасна алузија на јунака Кафкиног Процеса), креће на „епско путовање“ у завичај, враћа се из Немачке у Турску, где постаје учесник и сведок ониричног колоплета драматичних догађаја у којима се, на више равни, прелама сукоб између исламистичке и секуларне Турске. Од ове грађе, млади берлински редитељ турског порекла, Ерсан Мондтаг, ствара врло иронично политичко позориште, с елементима треш поетике, које се духовито поиграва препознатљивим елементима турске културе, у распону од дервишких плесова до архитектуре парних купатила.
Ако се овде подвуче црта, може се закључити да свих шест представа повезује појам епско (у његовим различитим значењима). Као што је истакнуто, у свим представама преовлађује епски, приповедачки модус представљања, а не драмски; већина њих узима грађу из епова, романа или, најшире гледано, митова; добар део представа има и епско трајање, а које их подводи под концепт „durational performances“. Када се томе дода чињеница да је окретање ка епској грађи, заправо, једно специфично „путовање“ у прошлост, те да ефекат дугог трајања ствара и посебно психофизичко стање код публике - неку врсту омамљености, халуцинације - онда се сустичу сви аргументи којима се објашњава слоган 51. Битефа -„Епиk Трип“.
„Епиk Трип“ на 51. Битефу завршава се представом Истребљење, такође у режији Ерсана Мондтага, по тексту Олге Бах и у извођењу Концерттеатра из Берна, Швајцарска. Текст ове веома младе ауторке третира односе у групи младих људи који искушавају и злоупотребљавају све слободе савременог западног друштва, проживљавају екстазу, али их то не испуњава већ, напротив, развија страх, несигурност, беспомоћну чежњу за искуством стварности. Редитељ је ову причу пренео из савременог ентеријера у простор неке бизарне, растурене пасторале, с вештачким језерима, ливадама и дивљим животињама, док су протагонисти обучени, од главе до пете, у костиме који представљају гола људска тела, што све заједно ствара утисак крајње треш сценске поетике. Свет ових младих људи јесте једна спектакуларна аркадијска лаж - налик савременом западном свету бесконфликтности и благостања (за оне привилеговане)... Редитељ Ерсан Мондтаг (право име Ерсан Ајгун) млад је (29), турског порекла, рођен и живи у Берлину, и највећа је звезда у успону позоришта на немачком говорном подручју (две његове представе, укључујући и бернску, учествовале су на водећем националном фестивалу, Театертрефен), али његов рад још увек није познат широј међународној јавности. Учествовање чак две његове представе на 51. Битефу биће прво велико међународно представљање рада овог талентованог младог уметника, за кога смо сигурни да ће веома брзо остварити и светски успех.
Представа Истребљење сјајно завршава „епско путовање“, које чини суштину драматургије 51. Битефа: од космогонијске визије настанка света, оне из грчке митологије, са свим ужасима, страховима, надама, радостима и усхићењима које је она собом носила, до тоталне декаденције тог света, приказаног у виду једне расточене, импотентне и треш пасторале.
.jpg)