Jedan od glavnih događaja 51. Bitefa, a izvesno njegov najveći kuriozitet, jeste gostovanje predstave Olimp proslavljenog belgijskog reditelja Jana Fabra. Ova predstava traje, bez pauza, puna 24 sata, a zasniva se na celokupnoj grčkoj mitologiji, onako kako je ona artikulisana u Homerovim epovima i tragedijama Eshila, Sofokla i Euripida. Scenski jezik ove predstave je vrlo specifičan, a mogao bi se podvesti pod najšire određenje fizičkog teatra (pre nego plesnog): grupa od tridesetak vrhunskih glumaca i plesača izvodi mnogobrojne epizode jedne telesno, pa i duhovno izuzetno zahtevne scensko-koreografske partiture, epizode koje asociraju na pradrevne rituale, savremene sportske ili vojne „vežbe“, oživljene antičke skulpture ili freske, dionizijske orgije... U pogledu osećajnosti ili spiritualnosti, ova predstava ponajpre predstavlja obnavljanje Dionisovog kulta u savremenom ključu, sa svim onim što je u njemu užasavajuće, zavodljivo, opasno, ali pre svega lepo, uzbudljivo i katarzično: kao takva, predstava Olimp je veličanstvena oda životu.
Njeno trajanje bi bilo izazov za publiku iz svih istorijskih perioda i kultura, ali je ona to pre svega za savremenog gledaoca iz zapadnog sveta, a kojeg su savremeni mediji i stil života u potrošačkom društvu u potpunosti „nabaždarili“ na vizuelne efekte, kratke formate, vrlo brz ritam, odnosno promene... U tom smislu, predstava koja traje dugo, koja traži da se prepustimo njenim ritmovima i energetskim talasima, te da se, u snažnom sadejstvu s drugim gledaocima i izvođačima, oslobodimo svakodnevnih stega, ali i onih koje nam je civilizacija vekovima nametala - takva je predstava, dakle, ubedljiva civilizacijska alternativa našem životu i svetu koje odlikuju sebičnost, površnost, užurbanost, ishitrenost... U tom specifičnom, deljenom iskustvu, u toj civilizacijskoj alternativi savremenom iskustvu, prepoznaje se društveni značaj ove predstave, odnosno njena političnost. Takvo shvatanje odgovara tvrdnji Hans-Tisa Lemana o samim izvođačkim oblicima i načinima komunikacije između gledalaca i izvođača kao specifičnoj manifestaciji političnosti, imanentnoj postdramskom teatru. Predstava dolazi na Bitef sa epitetom jednog od najznačajnijih scenskih dela ostvarenih na početku 21. veka - ugledni belgijski kritičar Fredi Dekreuz izjavio je da će se istorija pozorišta odsad deliti na period pre i posle predstave Olimp - a pre Beograda bila je, usled svoje velike organizacione i finansijske zahtevnosti, samo na nekoliko gostovanja i to u najvećim svetskim pozorišnim centrima.
Projekat Olimp odredio je obe glavne programske linije 51. Bitefa: i estetsku i tematsku/problemsku. Kao što smo prošle godine istakli, u savremenim izvođačkim praksama nije više moguće „spontano“ se odnositi prema pojmu „novog“, kao što je bilo u (modernističko) doba Bitefovog nastanka, već treba izoštriti jedan (ili više) estetskih fenomena koji danas mogu da se odrede ako ne kao „novi“, onda izvesno kao i dalje radikalni, provokativni, emancipatorski i politički, u najširem značenju te reči. Prošle godine smo, želeći da se prilagodimo velikom jubileju festivala „novih pozorišnih tendencija“, podvukli crtu i potvrdili raznovrsnost formi u savremenim izvođačkim umetnostima, što u našoj sredini još uvek nije podrazumevajuće: dramsko pozorište, savremeni ples, dokumentarno pozorište, predstave-predavanja itd. Ove godine će se, kao što smo prošle i najavili, estetski fokus izoštriti. Da bi se dotični estetski fenomen adekvatno mapirao i kontekstualizovao, i ove godine će biti organizovana teorijska debata, s tom razlikom što će u njoj, pored nekih od vodećih svetskih teatrologa (Marija Ševcova, Žorž Bani itd.), ovog puta učestvovati i umetnici.
U estetskom pogledu, 51. Bitef markira jednu od značajnih tendencija u savremenim izvođačkim umetnostima: predstave dugog trajanja („durational performances“). Pored Fabrovog scenskog spektakla, ovaj fenomen oličava i predstava Kvizula! poznate engleske trupe Forsd Enterteinment, koja će biti izvedena u danu Prologa, neposredno pre projekta Olimp, kojim će 51. Bitef biti svečano otvoren. Reč je o predstavi koja originalno traje takođe 24 sata, ali je umetničko-produkcijski tim Bitefa iskoristio mogućnost koju trupa i inače nudi: da se predstava igra u skraćenoj verziji od „svega“ šest sati (odluka je doneta zbog toga što smo procenili da bi, bez obzira na umetničku i koncepcijsku opravdanost, bilo isuviše radikalno i zahtevno da se publici ponude čak dve predstave koje traju ceo dan). Predstava je koncipirana, kao što i njen naziv sugeriše, kao jedno beskonačno kviz-takmičenje (asocijacija na film I konje ubijaju zar ne?) u kojem se nižu kraće scene sa po dvoje glumaca, koji se smenjuju i rotiraju, a u scenama se tumače izvučeni pojmovi. Izuzetna veština improvizacije engleskih glumaca, u kombinaciji s izborom samih pojmova, čini predstavu vrlo duhovitom, ali i politički krajnje osvešćenom i zaoštrenom. Stavili smo je na program za dan Prologa iz dva razloga: kao posvetu ovoj britanskoj trupi, koja se među prvima bavila izvođačkom formom koju nazivamo „durational performances“, ali i zbog toga što je ona, pre petnaest godina, već gostovala u Srbiji, doduše ne na Bitefu. Mogli smo da se opredelimo i za neku drugu, noviju „durational performance“ ove iste trupe, ali smo namerno izabrali ovu da bismo naglasili još jedan specifičan aspekt vremena u teatru: dugo trajanje ne samo jednog izvođenja (24 sata) već dugi opstanak iste predstave na repertoaru (nekoliko decenija). Važno je istaći da se predstava Kvizula! - imajući u vidu da se bazira na improvizacijama - bitno menjala kroz sve ove godine svog postojanja, da se prilagođavala novim i aktuelnim problemima našeg sveta.
Predstava Biblija, prvi pokušaj Drame SNG-a iz Ljubljane, u režiji čuvenog slovenačkog reditelja Jerneja Lorencija, takođe traje relativno dugo (preko tri sata), ali ona pripada, pre svega, drugoj, tematskoj liniji ovogodišnjeg Bitefa. Ta linija je takođe, kao što je istaknuto, izvedena iz predstave Olimp: Fabrova se predstava zasniva na celokupnoj grčkoj mitologiji, Lorencijeva na Bibliji. U oba slučaja, dakle, reč je o bazičnim mitskim narativima naše, Zapadne civilizacije. Na 51. Bitefu, Lorenci će biti zastupljen s još jednom predstavom: festivalskom koprodukcijom koju Bitef teatar radi u saradnji s Narodnim pozorištem u Beogradu, a čija će premijera biti za vreme festivala. Ona će se izvoditi iz dva dela u toku iste večeri: prvi deo na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta, a drugi u Bitef teatru, što je originalna prostorna i koncepcijska postavka, bar za naš kontekst, te potpuno u tradiciji Bitefa. U kontekstu koji smo gore postavili, ovde je najbitnije da se predstava, čiji je radni naziv Carstvo nebesko, odvija na osnovu srpske epske književnosti. I ona se, dakle, kao i druga Lorencijeva predstava, a kao i Olimp, zasniva na velikim mitskim naracijama, ovde oblikovanim u epskoj književnosti.
Ove tri predstave noseći su elementi tematske linije 51. Bitefa, a koja se svodi na okretanja ka, kako bi rekao Liotar, „velikim naracijama“, odnosno ključnim pričama na kojima se zasniva naša civilizacija. Ovakav tematski izbor motivisan je shvatanjem da se „kraj istorije“ Frensisa Fukujame - utopijska, u međuvremenu uveliko relativizovana projekcija beskonfliktne, posthladnoratovske epohe u kojoj dominiraju neupitne vrednosti liberalnog, demokratskog sveta - izvesno nije desio. Naprotiv, ponovo živimo izuzetno intenzivne istorijske trenutke obeležene globalnom krizom kapitalizma i posredničke demokratije, ekspanzijom ratova i sukoba u svim delovima sveta, kao i izbegličkom katastrofom. U takvom dobu čini nam se da je došao trenutak da se vratimo upravo najznačajnijim velikim naracijama. To su one naracije koje su, istorijski gledano, formirale naš svet, a koji sada doživljava jednu od svojih najvećih kriza u modernom dobu. Ovaj zaokret je tim potrebniji što smo imali dug period bavljenja „ličnim kao političkim“, tim nosećim ideološkim konceptom drugog talasa feminizma, te naučnih i političkih projekata proizašlih iz njega. To ne znači, naravno, da je koncept „ličnog kao političkog“ odbačen, već samo to da nas savremeno iskustvo vraća i „klasičnim“ političkim problemima za koje smo naivno mislili da smo ih prevazišli.
Obe Lorencijeve predstave, a u izvesnom smislu i Fabrovu, povezuje i to što u njima ne dominira dramski modus (ili podražavanje), zasnovan na konstruktima priče, sukoba i lika, već pripovedački. U prvi plan istaknut je, dakle, sami čin kazivanja na pozornici, koliko njegovo značenje toliko, ako ne i više, auditivini, energetski i, uopšte, čisto telesni vid scenskog govora. To je posebno istaknuto u predstavi Biblija, prvi pokušaj, monumentalnoj koliko i minimalističkoj, koja se može shvatiti kao scenski esej ili eksperiment na temu moći i mogućnosti kazivanja biblijskog teksta u savremenom pozorištu... Kao i dugo trajanje predstava, tako i usmeravanje gledalačke pažnje na različite aspekte scenskog kazivanja, s isticanjem njegove telesnosti, odgovara političnosti izvođačkih umetnosti, karakterističnoj, prema Lemanu, za postdramski teatar. To je ta političnost koja se ne nalazi u sadržaju predstave već u načinima njegovog izvođenja. Konkretno, pažnja usmerena na slušanje je politička i, u najširem smislu, civilizacijska alternativa svetu lakih, brzih, trivijalnih i nezahtevnih vizuelnih informacija.
Predstava koja je potpuno usmerena na slušanje, ima odgovarajući naziv - (Sa)slušanje. Ova predstava mladog iranskog reditelja Amira Reze Kuhestanija, koja je već ostvarila veliki uspeh na vodećim svetskim festivalima, ima strukturu saslušavanja, a na temu slušanja i prisluškivanja (odatle i dvosmislenost naslova). Među gledaocima sedi glumica koja tumači direktorku ženskog internata i koja s te pozicije - koja se izjednačava (kao i pozicija gledalaca u teatru) s društvom, zajednicom ili javnošću - sukcesivno saslušava nekoliko mladih žena, učenica iz internata, jer je jedna od njih čula iz susedne sobe (i to prijavila nadležnima) - muški glas. U Kuhestanijevoj predstavi sjajno se prožimaju forma i sadržaj: priča o društvu u kom se mnoge teme prećutkuju, guraju pod ćilim, o njima se šuška, šapuće i priča u poluglasu, artikulisana je u formi scenskog saslušavanja. Uz malo kritičarskog domaštavanja, moglo bi se reći da ova predstava obnavlja drevnu persijsku tradiciju kazivanja priča i tako se nadovezuje na liniju bazičnih civilizacijskih narativa, koji nas od grčke mitologije, preko Biblije, dovode do srpske epike iz srednjega veka i Priča iz hiljadu i jedne noći. Predstava (Sa)slušanje označava prelaz iz drevne prakse pripovedanja u aktuelnu tematiku, jer ona tretira pitanje položaja žene u današnjem Iranu.
Izazove muslimanskog sveta, između ostalog i položaj žena, tematizuje i predstava Sneg čuvenog Talijateatra iz Hamburga. Ona je takođe zasnovana na „epskom“ materijalu, romanu Sneg turskog Nobelovca Orhana Pamuka. Njegov istovremeno glavni junak i narator, kojeg još zovu Ka (jasna aluzija na junaka Kafkinog Procesa), kreće na „epsko putovanje“ u zavičaj, vraća se iz Nemačke u Tursku, gde postaje učesnik i svedok oniričnog kolopleta dramatičnih događaja u kojima se, na više ravni, prelama sukob između islamističke i sekularne Turske. Od ove građe, mladi berlinski reditelj turskog porekla, Ersan Mondtag, stvara vrlo ironično političko pozorište, s elementima treš poetike, koje se duhovito poigrava prepoznatljivim elementima turske kulture, u rasponu od derviških plesova do arhitekture parnih kupatila.
Ako se ovde podvuče crta, može se zaključiti da svih šest predstava povezuje pojam epsko (u njegovim različitim značenjima). Kao što je istaknuto, u svim predstavama preovlađuje epski, pripovedački modus predstavljanja, a ne dramski; većina njih uzima građu iz epova, romana ili, najšire gledano, mitova; dobar deo predstava ima i epsko trajanje, a koje ih podvodi pod koncept „durational performances“. Kada se tome doda činjenica da je okretanje ka epskoj građi, zapravo, jedno specifično „putovanje“ u prošlost, te da efekat dugog trajanja stvara i posebno psihofizičko stanje kod publike - neku vrstu omamljenosti, halucinacije - onda se sustiču svi argumenti kojima se objašnjava slogan 51. Bitefa -„Epik Trip“.
„Epik Trip“ na 51. Bitefu završava se predstavom Istrebljenje, takođe u režiji Ersana Mondtaga, po tekstu Olge Bah i u izvođenju Koncertteatra iz Berna, Švajcarska. Tekst ove veoma mlade autorke tretira odnose u grupi mladih ljudi koji iskušavaju i zloupotrebljavaju sve slobode savremenog zapadnog društva, proživljavaju ekstazu, ali ih to ne ispunjava već, naprotiv, razvija strah, nesigurnost, bespomoćnu čežnju za iskustvom stvarnosti. Reditelj je ovu priču preneo iz savremenog enterijera u prostor neke bizarne, rasturene pastorale, s veštačkim jezerima, livadama i divljim životinjama, dok su protagonisti obučeni, od glave do pete, u kostime koji predstavljaju gola ljudska tela, što sve zajedno stvara utisak krajnje treš scenske poetike. Svet ovih mladih ljudi jeste jedna spektakularna arkadijska laž - nalik savremenom zapadnom svetu beskonfliktnosti i blagostanja (za one privilegovane)... Reditelj Ersan Mondtag (pravo ime Ersan Ajgun) mlad je (29), turskog porekla, rođen i živi u Berlinu, i najveća je zvezda u usponu pozorišta na nemačkom govornom području (dve njegove predstave, uključujući i bernsku, učestvovale su na vodećem nacionalnom festivalu, Teatertrefen), ali njegov rad još uvek nije poznat široj međunarodnoj javnosti. Učestvovanje čak dve njegove predstave na 51. Bitefu biće prvo veliko međunarodno predstavljanje rada ovog talentovanog mladog umetnika, za koga smo sigurni da će veoma brzo ostvariti i svetski uspeh.
Predstava Istrebljenje sjajno završava „epsko putovanje“, koje čini suštinu dramaturgije 51. Bitefa: od kosmogonijske vizije nastanka sveta, one iz grčke mitologije, sa svim užasima, strahovima, nadama, radostima i ushićenjima koje je ona sobom nosila, do totalne dekadencije tog sveta, prikazanog u vidu jedne rastočene, impotentne i treš pastorale.
.jpg)