(Не)радно време

Гледаоци неприметно (у почетку чак и не знајући) бивају увучени у разговоре са глумцима за суседним столовима и тако се преображавају у ликове комада (а не само поистовећују са њима као што смо навикли). Они, уместо путем емпатије, катарзу доживљавају на својој кожи. У овом концепту се губе јасне границе између позоришта и стварности, што само потврђује тезу да је позориште свуда око нас, те се враћа својим коренима - ритуалу.