(Ne)radno vreme

Gledaoci neprimetno (u početku čak i ne znajući) bivaju uvučeni u razgovore sa glumcima za susednim stolovima i tako se preobražavaju u likove komada (a ne samo poistovećuju sa njima kao što smo navikli). Oni, umesto putem empatije, katarzu doživljavaju na svojoj koži. U ovom konceptu se gube jasne granice između pozorišta i stvarnosti, što samo potvrđuje tezu da je pozorište svuda oko nas, te se vraća svojim korenima - ritualu.