Bitefova publika željno iščekuje Olimp: u slavu kulta tragedije Jana Fabra. Kako biste ukratko okarakterisali ovaj ambiciozan projekat, pošto ste imali prilike da pogledate izvođenje u Amsterdamu?
Tina Perić: Skoro bez rezerve bih rekla da je to kulminacija estetike performativnog (kako je to definisano u teoriji), koja dominira scenom od šezdesetih godina prošlog veka i u kojoj nije primaran estetski sud, razumevanje i tumačenje predstave, već doživljaj i zajedničko bivanje. U tom procesu se čulnim i asocijativnim putem aktiviraju senzacije i duboke emocije, i tako nastaju nova i neočekivana značenja za sve učesnike u događaju. To je najbolji primer ove estetike koji sam imala prilike da vidim.
Bitefova publika nije homogena, ali joj je radoznalost zajednički imenitelj pa, prema tome, od predstave ima različita očekivanja. Vi se bavite istraživanjem totalnog teatra. Da li je u vezi sa ovom predstavom izlišno ili poželjno govoriti o horizontima očekivanja?
Plašim se da očekivanja mogla samo da uslove gledaoce. Moje oduševljenje predstavom je bilo omogućeno upravo time što ja nisam imala nikakva posebna očekivanje, osim onih zasnovanih na činjenici da poznajem Fabrov rad. Preduslovi za dobru recepciju ove predstave su otvorenost i spremnost da se bude prisutan i da se prođe kroz ceo proces bez otpora i rutinskog kriticizma.
U kolikoj meri će samo trajanje predstave biti prihvaćeno kod domaće publike, naviknute na drugačiju formu teatra?
Dvadesetčetvoročasovna struktura je u direktnoj funkciji događajnosti predstave, što je i njen osnovni kvalitet. Ne u smislu da se intenzitet doživljaja može meriti odgledanim satima, već u smislu vremena i prostora koji su potrebni da bi se događaj zaista desio - kako na sceni, tako i između publike i izvođača. Omamljenost koju ona može da proizvede već je verovatno poznata mlađoj publici, koja je prisustvovala sličnim bdenjima u svetu pop muzike, zabave... To je definitivno iskorak iz svakodnevnice, svakodnevne žurbe i načina mišljenja, iskorak iz svakodnevne u jednu izmeštenu percepciju i stanje svesti. U tom smislu bi se mogla povući paralela sa rejvovima i sličnim zabavama, međutim ovde je reč o sasvim drugačijoj vrsti sadržaja, sa neuporedivo kvalitetnijim prisustvom i uvidima. Ne vidim zašto bi gledaoci trebalo da se plaši dvadesetčetvoročasovnog trajanja predstave, pre mislim da je to jedinstvena prilika koju ne treba propustiti. Čulna i instinktivna putenost koju predstava budi pogodna je za apsolutno sve uzraste i tipove publike. Osim toga, ova predstava svakome nudi još nešto u skladu sa njegovim ličnim afinitetima. Neko će se fokusirati na tumačenje tragedije ili na estetski aspekt izvođenja, neko će naći odgovore na intimna pitanja, a neko će se samo rastopiti. Spektar mogućnosti je ogroman i samim tim što je scenski prosede veoma raznovrstan.
Šta biste istakli kao poseban kvalitet ove predstave?
Mada ima mnogo materijala za estetsku analizu i intelektualno promišljanje ja verujem da je Planina Olimp pre svega poziv i prilika da se kroz jedan ceo ciklus dana i noći intenzivno živi u atmosferi tragedije: u krvi, u znoju, u ljubavi, u strasti… i da se kroz to iskustvo fizičkog i emotivnog zajedništva doživi katarza. Ovo je proces u kome su kako izvođači tako i publika stimulisani na prevazilaženje sopstvenih granica. Jedna od najsnažnijih strategija, dobro poznata u pedagogiji pozorišta, kao i u duhovnim praksama, jeste iscrpljivanje. Umor koji sustiže ne samo izvođače izložene nečuvenim naporima, već prirodno i publiku, ima neizbežnu posledicu - popuštanje mehanizama kontrole, šablona razmišljanja i posmatranja. Mi, hteli ne hteli, živimo u ličnim i kolektivnim šablonima i da bi se iz te inercije izašlo potrebno je da nešto protrese ceo sistem. To može biti neki direktan šok, što je isto tako često strateško sredstvo savremenog pozorišta, ali može biti i lagano iscrpljivanje i rastapanje u vremenu koje ima ekvivalentan efekat. U ovom iskustvu polako ali sigurno popuštaju stege i pucaju maske, a tek tada se aktiviraju naši stvarni potencijali za sveobuhvatniju percepciju i potpuniji doživljaj stvarnosti.
Šta je na Vas ostavilo najveći dojam u zanatskom i umetničkom smislu?
Predstava obuhvata gotovo sve najvažnije grčke mitove o bogovima i herojima, koji su najčešće frontalno izgovoreni, ili u dijaloškoj formi. Međutim, ono što je po meni veoma važno jeste da je kompozicija predstave tako oformljena da se tekstualni predlošci ne lepe jedan na drugi, već smo mi za njih pripremljeni dugim i intenzivnim neverbalnim scenama plesnog i ritualnog karaktera, koje nas dovode u stanje visoke koncentracije. U pitanju je sendvič sa osamnaest slojeva u kome je „meso“ tragedije inkorporirano u obilje telesnosti, materijalnosti, likovnosti, tako da suština ovih iskaza, koja je univerzalna, dopire do nas ubojito snažno. U jednoj sceni na primer dve devojke izvode piruete toliko dugo da to postaje bolno za gledati, što je samo po sebi intenzivan, gotovo kritičan trenutak u kome prestaje svaka fikcija i u kome su pokrenuti mehanizmi preživljavanja. Neposredno nakon toga, jedna od njih bukvalno čim dođe do daha počinje da izgovara Ifigenijin monolog. Ona dakle u taj monolog kreće od egzistencijalne nule, a njene reči odzvanjaju neverovatno snažno i direktno se urezuju u naše biće. One postaju egzistencijalne poruke, jer smo mi kompletno otvoreni, pripremljeni, ustreptali, u stanju straha i budnosti. Ovo je jedan od primera kako Fabr primorava svoje izvođače na prevazilaženje granica, a mi kao publika direktno ih sledimo i prevazilazimo sopstvene granice, ne samo fizičke već i psihičke, emotivne i egzistencijalne.
Ljudsko telo se na vrlo čulan način ističe kao estetski predmet; ovo se postiže igrom i plesom, što je sve blisko antičkom pogledu na svet. Kakav ste doživljaj telesnosti imali tokom predstave?
Moj osećaj je da se telo nikako ne ističe kao estetski predmet u ovom slučaju, već da je ono pre svega medijum. Ono je izloženo, ogoljeno, ali kroz njega pulsira život, ono je moćno i slobodno, identifikujući se sa njim i mi prolazimo kroz katarzu; kroz tela umetnika koja se bespoštedno daju, mi se otvaramo da primimo i damo, i to kako u toku predstave, tako i nakon nje. Ovo je genijalno sažeto u finalnom pitanju, odnosno pozivu koji nam Fabr kroz reči svojih izvođača upućuje: „Dajte nam sad svu ljubav koju imate.“ Na ove reči u završnici publika je, bar u Amsterdamu gde sam ja gledala predstavu, odreagovala kao iz topa. Ljudi su skočili sa stolica, a iskočili bi i iz sopstvene kože da su u tom trenutku znali kako. Odaziv je dakle neposredan i snažan, to je totalno pozorište.
Osim mitske, epske i tragediografske građe, u tekst komada utkana su i neka egzistencijalna pitanja i formule sa kojima glumci istupaju pred publikom i iznose ih, reklo bi se, u formi suasoriae, govora pojedinaca, ali u slučaju ove predstave često i horski, kojima se publici nešto savetuje i preporučuje. Takav je i završetak. Dionis, naime, poručuje: „Uzmite svoju moć nazad, uživajte u sopstvenoj tragediji, dišite samo dišite, i zamislite nešto novo“. Kako ocenjuete funkciju ovih iskaza?
Verujem da u njima leži ključ za čitanje predstave, ili ako baš hoćete, za Fabrovo tumačenje tragedije. Jasno je da je u uslovima u kojima se ova predstava gleda ozbiljno analitično promišljanje sadržaja nije moguće, jer za tako nešto ni fiziološki nismo sposobni. Međutim, antički mitovi u sprezi sa ritualnom i orgijastičnom igrom direktno deluju na nas svom svojom arhetipskom snagom i bude u nama iskonske pulsacije, život tela i srca, toliko zagušen i na izdisaju u našem vremenu. To je naša moć koju treba da probudimo i oživimo u sebi, disanje je metafora za to, ali i sasvim konkretno moćno sredstvo za isceljenje i budnost u svakodnevnom životu. Tek tada oživljeni i prisutni, možda možemo da izrodimo nešto novo, u okviru sopstvenog života, kao i za našu civilizaciju. Ove reči su dakle gotovo proročke, a izgovorene u završnici ovakve predstave, nalaze na otvoren kanal ka našoj duši.
Da li smatrate da je Fabrov pristup pozorištu potreban danas i u kolikoj meri je on moguć na domaćoj sceni i koliko je uopšte naša publika naviknuta na takav pristup?
Verujem da je ovakav pristup dragocen, ali da mi nažalost, i pored toga što smo željni ovakvih iskustva, nemamo potencijal da nešto slično ostvarimo u našem pozorištu. Za to je, osim finansijskih mogućnosti, potrebna i velika sloboda duha i ogromna posvećenost. Ovako uigran i posvećen ansambl niti imamo, niti imamo uslove da ga formiramo, osim ako se ne nađe neka grupa posvećenika, kao što se to ponekad dešava... Jer mada predstava počiva na genijalnoj koncepciji Fabra, ona je iznesena izuzetnim ansamblom, koji je zaista svojom krvi, znojem i mesom otelotvoruje. Koncepcija bez ovakvog izvođenja ne postoji. Generalno u našem pozorištu se ne neguje tako radikalno telesni pristup, ozbiljan trening kod nas u institucijama gotovo da ne postoji, mi više gravitiramo ka nekoj mentalnoj, emotivnoj sferi. To je problem i našeg školskog sistema, koji još uvek nije interdisciplinaran, mada je savremena praksa već dugo tako koncipirana. Samim tim kod nas ovakav tip rada nije dovoljno stimulisan.
Razgovor vodili Jovan Bosić i Nataša Radulović
