Критика уживо је форма критике настала као одговор на представе дугог трајања - могли бисмо је назвати критиком дугог трајања. Текстови се објављују одмах по писању, пише се само у току трајања представе, а колектив критичара има слободу да одговара на текстове других аутора из групе, пише у два, три или четири гласа, експериментише формално, на нивоу садржаја итд. Дуго трајање, које суштински утиче на искуство публике, захтева менталну и физичку издржљивост, и ствара посебну врсту везе између публике и глумаца, тако постаје и битна одредница критике.
Публика представе критичаре ће моћи не само да чита већ и да види - јер ће се писање одвијати у фоајеу Битефа.
Сумњива лица су: Ивона Јањић, Ђорђе Косић, Борисав Матић, Марија Миловановић, Милица Петровић, Ирена Плаовић, Мина Станикићи и Андреј Чањи.
Опит
Представа се одвијала по истоветном формалном принципу, без прекида, и сва је прилика да ће се тако завршити. На сцени нема бурних реакција, реченице се нижу у тихим тоновима, сценографија је сведена на минимум -две столице - музике, разиграног мизансцена ни икаквих сценских ефеката нема. Та огољеност форме супротстављена је изобиљу садржаја квизоликог дијалога. Читав наступ може се доживети као позоришни опит о томе са колико се мало средстава може држати пажња у дугачком временском периоду. Експеримент је успео.
Андреј
И импровизација је текст
Да цео дан у једну тачку гледаш, па би ти досадило, што кажу бабе. Можда се ово не рачуна у критику, али ипак, седети на сцени шест сати и непрекидно постављати и одговарати на питања, по себи је већ физиолошко-егзистенцијални изазов, а камоли успети да ипак не изгледаш као да то радиш све време. Како то изгледа особа која шест сати одговара на питања? Не знам, нисам никад то радила. Не делују самлевено као што сам очекивала, а спорадични падови и наше и њихове енергије су најмање што може да се деси. Ако смо досад мислили да глумца самеље бивствовање у костиму на два сата или слично, након, ,,неимпровизоване, саинсценацијомитекстомкласичненормалне представе", није згорег видети како једна, ,,импровизована, сакознакојомсврхомибезтекста" представа уради најпре са глумцима као људима а и са глумцима као глумцима. Па само због тога је није лоше погледати. А има ту и још неких сићаних разлога. Милица
Смисао
У Квизули гледалац може пронаћи смисла и интерпретирати га на сопствени начин баш као што су му за то отворене могућности и у животу.
Борисав
Атмосфера транса
Атмосфера представе је већ дуже време некако равна, конатантна, без превелкких успона или падова интензитету одвијања. Чини се да су сви упали у својеврани транс где се следе питања, смишљају или слушају одговори који све више одударају од контекста питања. На питања са тематиом која се у свакодневици сматра изузетно значајном, добијамо крајње тривијалне и поспрдне одговоре. Слично, питања која се сврставају у домен ћаскања или разговора који постоји само да што пре прође време, собијају поприлично дубокоумне одговоре који залазе готово у онтолошки дискурс. Међутим, нико се не противи томе, никоме то не смета. Сви су препуштени умору, паду концентрације и свака изговорена реченица им делује подједнако значајно (и безначајно) као било која претходна реченица. Чак ни случајни вишеминутни нестанак светла на бини није успео да прекине атмосферу транса.
Борисав
Кад ми кажу да није смисао у циљу, већ у путу до циља…
… ја кажем да нисам сигурна да има смисла уопште.
Ђорђе је написао да у Квизули “покушај да се нађе одговор и смисао претвара се у пуко верзбализовање бесмисла”.
Квизула као парафраза покушаја човека за изналажење одговора на питања. Квизула као непрекидно постављање питања у животу. Квизула као непрекидно захтевање одговора. Питања и одговори током којих прође живот. Питања и одговори као механизам одбране од живота. Питања и одгвори као живот. Квизула као живот. Живот као Квизула.
Живот без смисла. Живот бесмисла.
У недостатку бољег смисла, живим да бих се размножила, а ни то још нисам урадила.
Живот без смисла.
Можда ова Квизула уствари и има неког смисла.
-Мина
50 бодова за Мину
(да неко не помисли да уредница не чита)
б.
Бесмисао и У2, Бекет и Боно (поново)
Иако је динамика освежена доласком мушког, одмореног кловна на сцену, већ се непорециво осећа умор од трајања представе, како на сцени, тако и у публици. Прошло је око пет сати од почетка представе и то се итекако осећа. Глумци су отворили домаће пиво у лименкама на сцени и наизглед се опустили. Ритам представе је пао, и то се одразило у публици која је прилично безобзирно почела да излази. У ствари, стање у публици је на више нивоа збуњујуће, јер се чини да са сваким изласком уђу неки нови, свежи гледаоци, тек придошли у позориште, тако да се нова лица смењују, и свако чује неки други фрагмент текста, свако гледа другу Квизоолу, другачију од оне коју је гледао сусед. Сала се напола испразни, а следећег тренутка је поново пуна. Иста сала, други људи. Глумци, који немају тај луксуз да изађу и проветре мозак (или да једноставно оду и не врате се) довијају се различитим средствима да подигну темпо представе на ноге, брзим постављањем питања, појачаном агресивношћу у приступу, па и (са све више попијеног пива) темама о различитим аспектима секса. У кабини већ поспаних преводиоца, Боно поново пева, овај пут о томе како још увек није пронашао то што је тражио. Ни ја нисам сигуран да сам нашао неко ново значење у питањима представе, али мислим да ми је јасније њено дуго трајање. Под условом да је пратите од почетка, или барем највећим делом, пажња неминовно попушта. Теже је сагледати тематске везе и смисао целине, и све ми се више чини да је то тендециозно, те да можда и не треба тражити. Питања се неумољиво ређају, говор је толико присутан да речи почињу да губе смисао, а информације губе контекст. Ова представа, у ствари, у потпуности бекетовски прилази питању бесмисла, не само у садржају него и у форми. Она поставља безброј питања, али нуди и безброј одговора. Пласира личне ставове и емоције, али их одваја од глумаца, лица иза маски, и оставља да висе у ваздуху. На крају, чему све то питање? Чему уопште служе питања? Јасно: да бисмо сазнали нешто ново о испитаницима, или/и о свету уопште. Али у Квизооли, иако већ пет сати слушамо ликове на сцени, нисмо ни педаљ ближи томе да их познајемо, нити томе да знамо нешто више о свету. Напротив, што више слушамо, све мање знамо. Губимо се не само у свету идеја, већ и у свету најједноставније, денотативне семантике речи. Сваки пронађени смисао бива исмејан, тако да не чудо што га ни Боно још увек није пронашао у својој песми. Другим речима - покушај да се нађе одговор и смисао претвара се у пуко вербализовање бесмисла. Срећна Нова година. Колико људи мислиш да има у сали? Неко је угасио светло. Али добар сам да проценим. Мислиш да нас ико гледа? Сад су ствари другачије. Ми смо у жижи. Они су више на сцени него ми сада. Не знам да ли је то добро или није. Је л’ стварније? Колико је 2x2? А 16+20? Мислиш да ће иједна особа у сали срести Тејлор Свифт на улици? Да. Не. Можда. Радије не бих. Мислим да ћеш да умреш као у Куму 3. Чини се да ће се представа, када сат откуца поноћ, завршити у произвољном тренутку, те ће овај текст учинити исто то. Ђорђе
Питам се питам/не бих знала рећи
Добро, сталност великих питања никад и не бисмо поднели. Мало празног хода треба насем унутрашњем разговору. Мозда је моје питање сада: зашто нам требају правила? Ако је циљ дужења, измедју осталог, опуштање, нужно лабављење, због чега онда, ипак, ринг? Жице писаних питања, решетке полупрописаног тока - није због тога што нисмо способни да проговоримо из слободе? -ни из чега-
Из чега ће да заврсе?
Ирена
Брејнтизинг
Постављаћу питања на која можете одговорити само са да или не.
То је немогуће. Доказаћу.
Да ли Ваши родитељи знају да сте убица?
Ако да - да, знају и да, јесам или само да, знају, али не мора да значи да јесам.
Ако не - не, не знају, јер нисам или не, не знају, али јесам.
Овако ми је звучала прича о томе какав би и да ли би једна од жена била мушкарац.
Милица
Мејби бејби
Да сам изашла да напишем претходни пост, сад бих пропустила нестајање светла на сцени.
Спремајући се за гледање Квизуле слушала сам шта људи који је изводе кажу о њој. Један је казао како су је једном играли у некаквој месари и нестало је струје у целом објекту, а Квизула се наставила.(Како се оно беше звао неки мој претходни пост - Шоу маст го он?) Казао је да је тај наставак био њена снага.
На сцени и даље нема светла. У моменту кад је нестало, глумци су се изненадили. И даље нема светла, а Квизула и даље траје.
Можда је било случајно, можда је неко запео преко кабела.
Можда је било режирано.
Не знам.
Можда је снага Квизуле у томе што не знам.
Светло се вратило.
-Мина
Ко су сви ти дивни људи
Да ли се актери крију иза шминке и да сваки њихов одговор због тога може бити прихватљив? Током ове промене, улази Робин Артур. Сасвим је сигурно да он гради лик, и то с једним циљем: где је „мали извор“ из којег потичу велики проблеми?
Његов лик би био одговор.
Незаинтересованост. Општа тупост.
Артур гради лика који је ожењен, има дете. Несрећан.
И у сржи незаинтересованог за остатак света.
За себе каже да је лош човек.
Крајње конзервативан, који оперише једино стереотипима.
Можда би требало на њега уперити прстом? Рећи да је тај и такав човек - лош?
Али, незаинтересованост и тупост заправо владају светом. И он није никако једини.
- Каква је разлика између Северне и Јужне Кореје?
- Има ли је?
Овај исечак из дијалога не дешава се с Артуром на сцени. Дешава се тик пре него што Артур дође. Добар је подсетник да смо и ми, можда, једнако незаинтересовани за ствари које нас се иманентно не тичу.
- Ивона
9Ребел, ребел
Бојана је написала у мејлу у ком нам је најавила критику уживо Квизуле: “представу гледамо и о њој истовремено пишемо (не из гледалишта наравно)”.
Ово је трећи пост који пишем из гледалишта. Правила су ту да се крше, то сам научила од Харија Потера. Хари прекрши ца. 68 школских правила и на крају семестра добије гомилу поена за своју кућу. Бојана, може ли 50 бодова за кућу “Мина”?
Сматрам да је ово најисправнији начин писања критике у датом случају, јер се представа дешава у гледалишту, а не ван његових врата. Ван његових врата дешава се једна друга представа, о њој је Ђорђе писао.
Ако изађем, више нисам у Квизули. А ако пишем о Квизули, волела бих да сам што више у Квизули.
Такође, публика се након два сата навикла на константно улажење-излажење и престала да цокће сваки пут кад се неко промешкољи. Тренутно траје пети сат представе, и више нико не гледа прекорно људе који спавају, читају Данас, или нас који куцамо по телефону (неко критику уживо, неко СМС неуписаном броју). Уосталом, глумци пију Никшићко на сцени. Кежуал. Сви су кежуал. И опет се питам ко је први повео кежуал у овом догађају, глумци или публика? Вероватно глумци. Хвала им. Успели су да изместе увек донекле уштогљену публику уваженог позоришног фестивала у кежуал.
Него, где је мојих 50 бодова?
-Мина
Стереотип: терен за игру
Он: Историји су створили моћни мушкарци. Мушкарци.
Она: Нисам сексиста, само мислим да су жене боље.
Он: Ако бих био жена на дан - шта бих још могао да радим? Идем у куповину, излазим,…
Она: Ако бих била мушкарац, радила бих у банци. Мушкарци увек раде у банци.
Она: Зашто црнци смеју једни друге да зову „црнчуга“, а ја не смем да га тако зовем?
Words, words, words
Чини се да се овде хоће поставити једна веома упечатљива изјава.
Чини се да се хоће рећи да су оба пола сексистички настројена, да смо сви расисти, да једино чиме оперишемо јесу стереотипи за које мислимо да важе за све.
Чини се да су схватање жена и мушкараца једни о другима поприлично дводимензионална и да нико заправо не може да зна како је оном другом.
Али - да ли је то оправдање?
Само зато што не можемо да заиста осећамо како је некоме, не значи да, с једне стране, не би требало да покушамо да га разумемо, а, ако и то баш не иде, онда бар да поштујемо достојанство и одлуке оног другог.
- Ивона
Show must go on
Кловнови су ту, дакле шоу је ту. Кловнови су ту, дакле забава је ту.
Квизула се умногоме ослања на хумор који варира од суптилног извијања усана глумице самозадовољене својим суптилно вицкастим одговором, па све до нимало стидљивог “dick joke”.
Хумор одржава публику заинтересованом и будном, или бар оне у публици који не читају новине (има у холу да се узме бесплатни Данас, неки у публици то и користе). Међутим, има и делова који нису комични и делује да се питања у тим, некомичним деловима углавном односе на апстрактне појмове, попут љубави, талента, опраштања. Постоји некакав алгоритам у овом смењивању будаластих и искрених одговора. Постоји и некакав алгоритам у смењивању типова питања, од занимљиве географије, преко омиљене хране, па до Бога и секса, који, чини се, имају доста високу фреквенцу јављања у том алгоритму. Али делује да не постоји алгоритам у интонацији говора: као да глумци одлучују да повисе тон у моментима кад њима постаје досадно.
Што је добро, јер кад њима постаје досадно, и публици постаје досадно.
Кад се сами смеју својим шалама, и публика се смеје.
Је ли публика толико поводиљива?
Може ли публика да поведе глумце па да се улога поводљивог замени?
Ко кога овде уствари води?
Или је можда све алгоритам и нико никог не води.
Како било, шоу се наставља.
-Мина
Земља је равна
О идејној поруци представе глумац говори: Земља је равна и сунце излази на истоку.
Слични шизофрени осећај се може осетити и код публике. Најбоље је да се манемо идеје и поруке и препустимо току представе која постаје све обојенија покушајима да останемо (и учесници и публика) на интелектуалном нивоу на ком смо у току уобичајене предатаве просечног трајања.
Борисав
Умор, загушљивост и представа која свеједно иде даље
Глумци су почели да показују знаке умора. Загушљивост је све већа и оне траже да човек који је задужен за вентилацију интервенише, мада се напокон помире са ситуацијом и признају да и оне мисле да таква особа не постоји. После свега, прибегавају пиву које пију на сцени. У публици се може видети понеко ко је заспао. За све то време, Трамп је инфантилни глупак, разлика између Северне и Јужне Кореје не постоји и нека питања од раније се поново појављују. Репетитивност није заморна већ, напротив, занимљива јер актери извитоперавају и у другачијем контексту користе питања. Одговори се реферирају на претходне изјаве. Покаткад су и контрадикторни у поређењу са претходним одговорима који су актери давали. Некад се догоди свесно, а некад сасвим спонтано. Често је то занимљиво и додаје посебну динамику представи. Глумци почињу помало да се такмиче у меморији, концентрацији и смишљању досетки.
Борисав
What am I thinking?
Исптивачица пита испитаницу: Које је било моје прво питање? Испитаница не зна. Каже да не може да се сети.
Ја знам! Она не зна, а ја знам. П о б е д а.
Испитивачица понови питање. Испитаница понови одговор. Испитивачица пита испитаницу жели ли да јој каже. Испитаница жели.
Испитивачица каже своје прво питање, а ја сам већ знала да је оно:
What am I thinking?
Ја сам одмах знала одговор. П о б е д а.
Само нисам сигурна ко у овом квизу уписује поене и победе.
- Мина
Бифтек театар
Ето на какве форе спаднемо кад се уморимо. Мада, кад боље размислим, то и није толико лоша фора. Више бих волела да се и ја играм, него да посматрам. Нисам у позоришту, и то ми се свиђа. Друкчија је била напета динамика док је мушки глумац био на сцени. Ово је сувише опуштено, непријатно у лакоћи с којом тече. Чекам поновно буђење разговора и живот будућег века
Ирена
Сећаш се логорске ватре?
Не сећам се ни ја. Ми овде у Србији ретко кампујемо с родитељима, је л да, мислим онако у шаторима у природи, па се скупимо око логорске ватре и причамо приче. Ретко баш. А ипак две особе на сцени које наизменицно постављају питања и одговарају на њих, окружене сијасетом упаљених сијалица на поду, некако буде ту асоцијацију. Ваљда што су Британци. Ти Британци, међутим, причају нешто овде у Србији, где ватра некако више чува вековна огњишта него што пече маршмелоу. Питају, рецимо, зашто Американци ‘јam’ зову 'jelplu’. А опште је познато да је то заправо пекмез. Речи су, као и контексти, тако опште разумљиви у дивном универзалном свету уметности. У овом тренутку ниједна особа у мом видном пољу не носи слушалице за симултани превод. Преводилац преводи већ четврти сат и чини се да једино он још увек верује у дијалошку конвенцију. Слушати а не говорити сатима. Јер је увек пријатно око ватре.
Марија
О чему је реч?
Могуће је говорити о начелном концепту представе, о томе како се о свему и свачему постављају питања и на њих дају свакакви одговори. Али ако бисмо се упустили у интерпретацију сваког засебног питања и сваког засебног одговора, били бисмо заробљени у незаустављивом вртлогу бескрајне анализе. О конкретном садржају ове представе, стога, узалудно је говорити. Занимљива је управо форма ултимативног квиза најразличитијих питања и одговора. Поента, закључујем, није у разумевању, већ у препуштању најинтересантнијем пинг-понгу питања и одговора. Ово је представа - послужимо се изразом који је опште место, али који без обзира, тачно опосује њен карактер - о свему и ни о чему.
Андреј
Хумор кључан у свеопштој дигресији
Хумор је кључан у целом дијалогу за одржавање пажње публике и квалитета представе. Разговор је невероватно дигресиван и нефокусиран на једну тачку или тему. И, одлично је! Апсурд у говору и досетке глумаца држе публику заинтересовану насупрот видљивом умору.
Борисав
Шта се десило с публиком?
Да ли импровизаторски концепт трансформише модел класичне позоришне комуникације у којем се унапред осмишљена порука, идеја, замисао, прича, режија преноси аудиторијуму? Јер у “Квизули” се порука осмишљава уз присуство публике и интиму која се ствара дужином перформанса. У њој постоји такође и изобиље питања која се односе на публику и простор игре. Ко је у публици најпаметнији? Да ли си срела неке људе када си улазила у зграду? … На тај начин публика, иако суштински остаје пасивни посматрач, истовремено постаје активни конституент позоришног искуства јер се представа производи директно под утицајем реакције из гледалишта и енергијом која се у аудиторијуму затиче. Пасивни положај публике се у представи користи као интерактивни материјал који импровизаторима служи као индикатор њиховог изражавања и управо се на тој разини публика истовремено активира као средство креирања позоришне магије овде и сада.
Андреј
Терористичка претња
Једна од глумица је изјавила да жели да убије половину поблике у сали, а другу половину да остави у животу само да би их држала у страху. Већина гледалаца се из неког разлога смеје овој изјави! Борисав
Политика и интима заједно са бесмислом
Уобичајена питања из уобичајених квизова су најдосаднија. Глумци одговарају на њих врло кратко и прецизно, као да желе да их се што пре отарасе, или почињу да измишљају одговоре који, не само да нису тачни, већ представљају узорке дијалога који би били одговарајући и у драмама апсурда.
Питање о сексу је изазвало највећу дигресију са најбољом реакцијом код публике. Глумац се у једном тренутку и збунио и није му било најјасније шта је секс, колико је отишао у метафизичко сагледавање секса.
Цео разговор као ножем пресеца питање о светској политици. Глумац управо помиње Трампа и брегзит као негативне феномене (публика га, чини се, озбиљно схвата). Глумац саопштава да би управо он требало да влада и одлучује о људским животима (публика га очито не схвата озбиљно; смех се чује из публике).
Глумичини монолози су обојени сетом. Њене исповести о мајци којој би се извинила у случају да јој неко каже да ће ускоро умрети, представљају огромни контраст остатку предатаве.
Сви елементи зајесно функционишу на врло зачудан начин, али и изненађујуће успешно. Дијалог без проблема осцилира између личне интиме, политике и потпуног бесмисла у разговору.
Борисав
Стварно време пред нама
Постало је
Загушљивије и тише.
Може ли разговор да се охлади? Може ли разговор да се излиже? Може ли разговор да се успава? Може ли разговор да се жртвује и да васкрсне? Може ли ово што у мени пише да се заустави? Да ли је питање вирусна инфекција? Постало је
Празније и лакше.
Започела сам можда тек језичком игром са поменом бдсм-а а дочекало ме право питање
Када је бол задовољство?
Ма ја знам ову жену?
(Сви је ваљда знамо?)
Зашто долази до повлачења пред интимним питањима? Па зато.
Помињу рилтајм шта је у стварном времену и каже то што је испред нас: да ли су простор и време једно те исто? Тако та велика питања али пошто је ово све у рилтајму нема се времена…
Ево ипак на пример нечега таквог: зашто верујемо да је земља округла иако нисмо били у свемиру а у Бога не? Општа места, дивна и домаћа сваком, као дневне собе што нас повезују са овим страним људима у стварном времену испред нас.
Постало је
Уморније и плиће.
Романтизација насиља, то ме је опет вратило на почетак. И насиље питања, којим се питач обрушава на тајне и стидове упитаног. Остави је на миру!!! И отишао је. Сад сасвим друга жена из ње проговара, и види се како постајемо одсутни и сурови када се пита неко други. Туђе љубави, туђи порази. А није свако тужан и постиђен пред болним питањима; неко се смеје
Ирена
Важно-неважно
Чињеница да се неке теме, попут положаја жена, рецимо, понављају кроз њихова питања, доводи у питање постојање горућих тема. Они би сад, можда, питали, шта је горуће тема уопште и колико је горућа ако на њен помен велики део публике скрене поглед и провери телефон, док не дође, ,,нешто смешно". Нешто смешније од положаја жена, свакако. Упаковано у назиглед тривијалан разговор, помислио би човек који их гледа или слуша, али начин на који постављају питања, нагони на размишљање шта је тривијално, а шта не, шта је горуће, а шта не, шта смо прихватили и и даље прихватамо као истине, као то да је Земља округла,или да је Бог тај који људе подвргава недаћама не би ли их искушао. Врло је лако прелазити с једне теме на другу, као што они то чине. Још је лакше заборавити питање које се поставило пре секунд или два, исто као што сад заборавимо вест коју смо у новинама прочитали пре сат или два. Заборав не мења чињеницу да је вест постојала и да се догодило оно што ју је учинило вешћу. Они не заборављају питања која постављају и враћају се на њих, чак и кад публика, загледана негде мимо њих, то не примети. Они примете да публика не примети. Нема разлике у дискурсу када причају о положају жена, Брегзиту или колико је људи досад било на Месецу, зато што не би требало да их буде ни иначе и сва питања заслужују исти третман. Важно је да Брегзит буде део свакодневице на начин на који је разговор о омиљеним бојама део. То нема везе са чињеницом да су трупа која потиче из Британије, јер је и Трамп такође поменут. И Мајкл Џексон, и Кенеди, и брак, и смрт, и старење.
Они не класификују питања, за разлику од свакодневне класификације тема на важне и неважне, горуће и мање горуће.
Зашто не би могло тако и ван позорнице?
Моје питање.
Милица
Let's Get All Political
Њихови одговори су фиктивни. Њихов циљ је да поставе питање и то питање које ће се конституисати кроз жив низ питања и одговора.
Један такав низ добио је поприличне размере: где извире мржња, а са мржњом - сви остали проблеми.
Зашто људи мрзе, гласило је једно питање. Одговор је био јер се плаше.
А онда, то питање се усложњавало.
Зашто вређамо људе преко телефона?
Зашто се тада осећамо боље?
Зашто свако мисли да најбоље ради?
Питања о суштини човека, актери стављају у политички котекст. У контекст Америке, расизма у Америци, у контекст Скандинавије, најкомфортнијем месту за живот; у контекст колонијализма, у контекст одузете слободе, у контекст еманципације жене.
Став је јасан. Човек је свестан различитих светских политичких проблема. А није свестан да је управо он тај који их проузрокује: не почињу ли велики проблеми управо у нама, није ли лежиште великих проблема управо - у малом?
Није ли извор расизма у томе што вређамо промотере преко телефона, иако знамо да је то њихов посао, и они то раде не би ли преживели? Не може ли се за велике проблеме увек наћи мали извор?
- Ивона
Сав тај бескрај
- Да ли постоји Бог?
- Не.
- Како је настао свет?
- Па, био је прасак ваљда.
- Зар није лакше да кажеш да га је само сворио Бог?
Низ наочиглед неповезаних питања образују, као део поједини делови мозаика, ширу слику: о томе шта видимо, о томе у шта верујемо.
Један од саговорника (за ову прилику Жена), неко је ко верује само у оно што може да осети, опипа. Други саговорник (за ову прилику Човек), неко је ко њена уверења чика.
У овом луку питања-одговор, Жена схвата (а са Женом, и гледаоци) да ништа није константно и да се све може довести у питање. Човек ће, на различите начине, проблематизовати свако Женино уверење. Жена ће, како се испоставило, на крају сасвим напустити своја позитивистичка уверења.
Начин на који ће Човек показује да је све релативно, прилично је једноставан: једноставно констатује да не знамо да ли је свет округао јер то никада нисмо видели. Жена, током лука, и сама схвата да је оно у шта она верује једнако неопипљиво као оно у шта не верује - Бог.
Међутим, на крају лука долази закључак: проблематизовати свако уверење значи остати без икакве сазнајне могућности.
- Колико ногу има октопод?
- Седам.
- Колико људи пева у октету?
- Девет.
И одједном, Човек и Жена показују да у таквом свету нема истине; нема система вредности, нема категорија. Нема начина да са сигурношћу спозна свет.
Ивона
Гледаоци гледају, писци пишу, кловнови исмевају
Мина је у “Зашто мене нико не слуша (…)” написала да се актери крију иза маске кловнова, те да је сваки и свакакав одговор прихватљив. Прихватљив је јер не знамо ништа о актерима, ништа сем оног што нам кажу, јер се сви крију иза исте, кловновске маске. Ипак, актери нису сасвим обезличени и изједначени, и ово је сугерисано детаљима у костимским решењима. Са једне стране, ту су наочаре које мењају власнике, и скривају њихов поглед, што се у једном тренутку експлицитно нагласи у тексту. Тако интервјуиста, осим надмоћном позицијом оног који пита, остаје сакривен и иза рефлексије увеличавајућег стакла. Други детаљ који разликује актере је шминка: мушки кловн има насликано тужно лице, а два женска која су се до сада појавила имају насликан осмех. Тешко је пронаћи правилност због које је ово случај, али постоје назнаке бављења тематиком рода и пола у постављеним питањима. Он пита Њу шта мисли о томе шта мисли мушки део публике, она одговара: “није баш да размишљају”. Оно што може да делује као фаворизовање једног од полова разбија се у ироничном и духовитом одговору на питање о чему мисле жене. Одговор женског кловна је да су мисли жена превише компликоване да би могле да се преточе у речи. Стереотипи о оба пола су обесмишљени међусобним суочавањем.
Сваки и свакакав одговор јесте прихватљив, али једна ствар им остаје заједничка: они преиспитују и исмевају све чега се дотакну, доследни костиму кловнова. Они преврћу људска знања и осећања, ситне их на делове, стављају у контекст који их чини апсурдним или зачудним, упитним. Да ли поред овога остаје нека друга поента ове игре питања и одговора - остаје још једно питање.
И да, ако некога занима, преводилац који је слушао У2 касније је прешао на Шарла Акробату.
Ђорђе
Има ли сељака на овом блогу?
“Do you think there is a farmer in this room? - Yes, why not?”
Зашто читас ово? Да ли читас ово из истог разлога из ког ја пишем? Мислиш ли да је ово добар начин демократизације уметности? Мислиш ли да си могао да будеш овде? Мислиш ли да си могао да купиш карту? Да би те пустили?
Шта је позориште? Друштвени догађај. Шта је друштво? 77 особа у сали. Шта је политика? Систем (до)пуштања. Шта је пуштање? Друштва у позориште. Шта је позориште? Политика. And do you like kittens? Do you like kittens on a farm? Do you like farmers? Do you wanna swap?
- Марија
Yes or no questions
Да ли је у реду да напишем критику целине на основу пола сата гледања? Да ли је фрагмент довољан да се створи утисак о целини, ако се фрагменти понављају у тој целини? Да ли могу да кажем да се у овој представи фрагменти понављају ако једним фрагментом назовем једно питање и један одговор? Да ли смем тако да изједначавам различита питања? Да ли је сваки сат ове представе међусобно сличан? Да ли је свеједно ако гледате само прву половину или само другу половину представе? Да ли је свеједно што гледамо Квизулу од шест сати, ако постоји и Квизула која траје двадесетчетири сата? Да ли то значи да је могла буде и Квизула од једног сата, или од двадесет сати или од петнаест минута? Да ли би могла буде Квизула од једног јединог фрагмента? Зашто баш шест сати? Да ли број 24 има посебно значење ако иза њега стоји „х“, јер онда значи један дан? Да ли Квизула има смисла само ако траје читав дан, јер је онда индикативно да је сваки дан дан питања и дан одговора? Да ли има смисла да постављамо себи питања само шест сати дневно, а одмарамо осталих осамнаест сати? Да ли можемо на сва ова питања одговорити са да или не?
- Мина
Зашто мене неко не слуша како постављам питања?
Питање, одговор. Питање, одговор. Питање, питање, одговор. Трахеотомија се не ради бушећи некоме врат хемијском оловком, то је био погрешан одговор на питање како се ради трахеотимија. Трахеотомија се уопште не ради хемијском оловком.
Постоје два начина да се гледа Квизула. Пробала сам оба, други ми је слабије ишао. Први је да паралелно слушајући њихова питања и одговоре, постављате себи иста та питања и одговарате на њих, и разгранавате и питања и одговоре и стижете до нечег знатно даљег од онога што се дешава на сцени, играјући се своје Квизуле, мада ипак чујете питање да ли је прљав секс добар секс.
Жена лево од мене спава. Прошло је 45 минута.
Други начин је да направите параван који спречава утицај чула на мисли, те се препустите искључиво чулима: чујете њихова питање и одговоре, видите их, видите да су устали, да су сели, видите да људи око вас имају телефоне да записују смешне одговоре, осетите да је топло. И наставите да слушате, видите и физички осетите. И уопште не смишљате своје одговоре на њихова питања и не постављате да ви њима или било коме другом своја питања. Ово је можда лакши начин јер се онда не питате: Зашто мене неко не слуша како постављам питања?
Жена лево од мене је прогледала. Сада гледа.
Двоје људи на сцени нашминкани су као кловнови. Крију се иза кловна. Кад су кловн, могу да одговоре сасвим сулудим одговором и да то буде у реду. Сваки одговор је у реду. Тачан или нетачан, у реду је, јер су кловнови глумци на сцени. Да нису кловнови, ко зна шта би били на сцени. Можда би били они као такви, својим именом и презименом, без лика. Можда би им тад неко замерио за неки одговор.
Погледам жену, гледа и даље.
Питање, одговор. Питање, одговор.
Жена излази. Налазим за сходно да изађем и ја.
- Мина
Питања?
То је бескрајан каталог питања, маратонско “Ко зна зна”. Али питања су таква да ретко када наличе онима из популарног тв квиза “Слагалица”. Она су формулисана као питања која се јављају у свакодневном разговору двоје пријатеља, као испитна питања у каквој образовној установи или као апсурдна питања која су могла осмислити један Бекет или један Јонеско. Шта је сат? 60мин. Шта волиш да једеш? Шта анђели воле да једу? Шта бог воли да једе? Како је то мислити твоје мисли? Одговори какви се могу дати на такве питалице могу бити, и врло често и јесу, произвољни, субјективни или тенденциозно лажни.
Тематски опсег, какав је омогућен таквим иницијалним концептом, неограниченог је потенцијала. Од комичних питања и одговора скаче се на политичке, филозофске, па изнова на баналне или апсурдне. Ова се представа зато може окарактерисати као позоришни оглед о свему замисливом и незамисливом, или, пак, као оглед о самој упитаности. Стога поставља се (гле поново!) питање може ли се човек одредити као ишта више доли запитано биће.
- Андреј
Уобичајена питања из уобичајених квизова су најдосаднија. Глумци одговарају на њих врло кратко и прецизно, као да желе да их се што пре отарасе, или почињу да измишљају одговоре који, не само да нису тачни, већ представљају узорке дијалога који би били одговарајући и у драмама апсурда. Питање о сексу је изазвало највећу дигресију са најбољом реакцијом код публике. Глумац се у једном тренутку и збунио и није му било најјасније шта је секс, колико је отишао у метафизичко сагледавање секса. Цео разговор као ножем пресеца питање о светској политици. Глумац управо помиње Трампа и брегзит као негативне феномене (публика га, чини се, озбиљно схвата). Глумац саопштава да би управо он требало да влада и одлучује о људским животима (публика га очито не схвата озбиљно; смех се чује из публике). Глумичини монолози су обојени сетом. Њене исповести о мајци којој би се извинила у случају да јој неко каже да ће ускоро умрети, представљају огромни контраст остатку предатаве. Сви елементи зајесно функционишу на врло зачудан начин, али и изненађујуће успешно. Дијалог без проблема осцилира између личне интиме, политике и потпуног бесмисла у разговору.
- Бора
It's a beautiful day, don't let it get away
Qуизоола је почела, а паралелно са њом и динамична драма симултаног превођења у бекстејџу. Тројица феноменалних преводилаца смењују се у интервалима, а један од њих у својим паузама доприноси догађају песмама У2-а које пушта на својим слушалицама. Што се тиче саме представе, од самог почетка почела је са сменом питања баналних, лексиконских, које се преокрену у она о вишим принципима. Од омиљених укуса хране и пића, преко омиљеног укуса телесних течности, укуса освете, до тога шта једу анђели (светлост) и њихов Стваралац. Одговор је циничан: једе своје Анђеле. Питања (и одговори) иду до потпуно апсурдних, па сазнајемо да људи не би могли да имају секс без гениталија, али ово касније доведе до смисленијих питања - шта секс значи за људе уопште. Па се поново врати на то какав је секс можда био за диносаурусе. Праћење овог смисаоног слалома иде из крајности у крајност, па тако и у реакцијама које изазива, од провала неконтролисаног смеха до изненадне озбиљности. Једва чекам да видим даљи развој догађаја (са оба стране сцене).
- Ђорђе
Do you want me to stop?
И то је safe word. Таква реч је потребна -као у бдсм-у- јер нико не зна у шта се претварамо кад ми постанемо испитивачи. А кад би ми било дато да учествујем (признајем да то јако желим) питала бих:КАКО ПИТАТЕ?Само то.За почетак. Јер то би некуда отишло, зато што је незаустављиво. Али како то шиба, како се ниже? Једна игра, као на журки у пола 4 ујутро у кухињи питања о свему из свега, или тај узалудни квиз на који нас тим насловом позивају; али ја мислим ипак мајеутика, сократско наслеђе. Сократска је и дубока аутоиронија (која овде није случајно са женске стране) и МОЋ ЉУДСКОГ РАЗГОВОРА који је претња, који је већ претња додиром. Једино тај страх од другог диктира сценска? кретања; иначе бисмо сви заувек само седели једни са другима. Вечни низ језика; и од тога се почело. Шта је језик? Речи у времену. Тако се дошло, ВЕОМА БРЗО до централне теме овогодишњег Битефа, али је питање било и: колико вреди ико од нас по сату? Ми смо овде један сат. Тачно толико? Онда се замењујемо.
Језик произвео мисао - да ли мисао смрди - она је сама дошла до хране до људске гадљивости до њеног поистовећивања са мржњом: једна пристојна мржња (која се прави Енглез?) према ономе коме то не смета.