Neobično blag, neakcentovan prekid narativa o boju na Kosovu, od publike jedva prepoznat kao završetak predstave, nakon koga je usledio neodlučan aplauz iz ,,zar je to sve“ tonaliteta - pokazao je stvarnu nemogućnost prekida jedne svima već davno poznate priče. U režiji Jerneja Lorencija i izvođenju ansambla Narodnog pozorišta (sa gostima) veliki kosovski narativ započeo je tamo gde su ga našli: u pojedincu, u zajednicama kojima su glumci pripadali pre nego što su to postali, u zajednici glumaca koja se formira pred nama, u nečemu domaćem i ličnom, pa ipak opštem, a završio se tamo gde se završava pesma, bez velikih zaključaka, bez naknadnih domišljavanja. Sve je sveto i čestito bilo / i milome Bogu pristupačno, glasom dirljivog Bojana Žirovića, kneza Lazara koji pripoveda sopstvenu smrt, stavljena je tačka na ovo proživljavanje naše narodne (mahom kosovske) epike, a dekonstrukcija toga ,,svetog“ i ,,čestitog“ prepuštena je gledaocu, koji sa predstave odlazi bez jasnog osećaja o stvarnom prizvuku ovih stihova. On nije ironičan, jer bi to bilo suviše jednostavno; ali kao da svetost i čestitost ostaju za nas mrtve kategorije jedne užasno davne prošlosti, u kojoj su se nizali događaji koje smo možda izmaštali, sa željom da nam preci budu sveti i čestiti. To bi se moglo, naravno, pročitati politički (i na koliko načina!), ali ova postavka nije jedino na to računala. Ona započinje ličnim pripovedanjima o starijim članovima porodica glumaca, koji su ih upoznali (ili nisu) sa narodnom epikom. Priče su različite, ali pada u oči da su te bake i ti pradedovi, čak i onda kad nisu govorili pesme, čak i onda kad su umrli pre glumčevog rođenja, čak i onda kad priča naizgled poprima komični ton - izuzetna bića, bića kojima se divi i o kojima se priča sa toplinom, ponosom i poštovanjem. Tako se mehanizam stvaranja kulta predaka izvrsno pokazuje na malim domaćim primerima, vrlo direktno, a bez napadne osude - ova delikatnost postupka obeležila je Lorencijev minimalizam u postavci Carstva nebeskog.
Čini se da su tim pažljivim koračanjem kroz teške naslage mita i istorije izbegnute dve zamke, zamka patetičnog anahronizma i zamka kukavičke distance, koje su obe pretile i vrebale iz svakog epskog stiha pročitanog 2017. godine u Beogradu. I nije samo opasnost bila dvostruka; dvostruka je i produkcija (Bitefa i Narodnog pozorišta), dvojna je ekipa (gostujućeg autorskog tima iz Slovenije i dela tima i glumaca iz Srbije), a dvostrukost se može pripisati i kontekstu u kojem gledamo ovu predstavu - ona je i festivalska i, u budućnosti, repertoarska. I na tematskom planu važne su dihotomije - istorijsko i mitsko, usmeno i pisano, zemaljsko i nebesko. Ova poslednja opozicija, mada je pitanje odštampano i na katalogu predstave (Kojem ćeš se privoleti carstvu?) nije posebno naglašena, a izbor kneza Lazara, u savremenom, polukomičnom prepričavanju Branka Jerinića, predstavljen je kao nešto nama možda neshvatljivo, ali konačno. Pa ipak, kontinuitet nasilja, prikazan na različite načine u drugom delu predstave koji se igrao u Bitef teatru, od kojih je možda najupečatljivija moderna krvoločnost Milutina Miloševića koji kao epski junak odglumi boj do sopstvene smrti, ili morbidno ljubavisanje Kosovke devojke u izvođenju Nade Šargin, sa mrtvim Toplicom Milanom, Kosančićem Ivanom i vojvodom Milošem, ili raskomadanim Orlovićem Pavlom - kontinuitet nasilja vraća nas pred izbore i podseća nas na težinu Lazareve odluke i složenost njenih posledica. O bolnim konsekvencama svedoči i ,,privatno“ obraćanje kneginje Milice (Nataša Ninković) Lazaru, u ironijskom nabrajanju pojedinih epiteta iz Jefimijine Pohvale knezu Lazaru, koju je pre toga u celini izvela najpre sa otporom, a potom, čini se, sa suzama prepoznavanja nekih humanističkih ideala koji bi nam i danas dobro došli, Hana Selimović. Ovo jedino delo pisane srednjovekovne književnosti korišćeno u predstavi, otvara i samo niz dvostrukosti. Knez Lazar je, za razliku od Toplice Milana, Jugovića i ostalih junaka, u našoj tradiciji nešto mnogo više od epskog junaka - on je svetac, hrišćanski mučenik, a pomenuta pohvala je i danas sveti tekst u Crkvi koja još uvek ima svoj uticaj i kojoj pripada veliki deo našeg naroda. Pohvalu u dva tona, svečanom i ironijskom, izgovaraju dve žene. U ženskim se rukama, dakle, nalazi dvostruka moć - uzdizanja jednog kulta i njegovog urušavanja. U tome je i tihi feministički potencijal ove predstave (osim ako vas nisu naučili da naša tradicija mora da bude mizogina ili je neće biti). Daleko od takvih predrasuda, Lorenci je zajedno sa glumcima i autorskim timom prišao ovoj građi na pošten i otvoren način, pustivši je da progovori onako kako može i onoliko koliko može. Dobar primer za to je i kostimografija Belinde Radulović, koja se odlučila za svečanu odeću, frakove, odela i haljine sa diskretnim simbolizmom boja; ona upravo oslikava način na koji se u proces čitanja epike ušlo, elegantno, pomalo svečano, sa svešću o veličini, ali i teretu tradicije. U neprekinutoj pesmi (i onda kada je epska, i onda kada je, neretko, pevana) imaginaciju najmlađe generacije, sa nekad preko potrebnom neozbiljnošću, pružio je Slaven Došlo, a Nikola Vujović se, početnim pripovedanjem o junacima među svojim precima, preobratio u jednog Miloša Obilića-pijanistu, ali i savremenog novinara brojača tela (što nam je svima u neprekidnom ratu današnjice poznato...). Na kraju, nije reč samo o precima. Olga Odanović nije majka Jugovića, već majka krupne, sitne, mršave, debele, plave, crne, smeđe, vesele, preke, nestašne i ješne dece, prave dece, koja imaju da se pretvore u tela, da se obezliče, da se usitne do zrna soli (pa opet ne bi Turkom ručka osolili).
Ili će potomci biti to - i onda tradicija obezličava, tlači, porobljava, ili će slobodarske ideje, prkos opstanka i dirljive epizode praštanja i pomoći moći da osole sadašnjicu. To je pravo pitanje na poleđini kataloga o carstvu kome će se čitalac tradicije privoleti. Lorencijeva predstava ima tek da dozri, i u sebi i u nama, ali se već sad može reći da je sve to bilo čestito.
Irena Plaović