Година 2011. Женски студентски дом „Вера Благојевић“ у Београду. На снази древно правило да у дому не сме да преноћи особа мушког пола, која није брат некој од студенткиња.
Женски студенстки дом Универзитета у Техерану. На снази забрана да у дому преноћи особа мушког пола. Редитељ Амир Реза Кухестани 2015. на сцену техеранског позоришта поставља ту забрану, као и то шта се деси када се забрана прекрши.
Међутим, не постоји тачан доказ да се забрана прекршила. Саманех (Мона Ахмади), једна од девојака, мисли да је чула мушки глас у соби друге девојке, Неде (Аина Азаруш). Њена дојава долази до органа реда (Махин Садри), у српским студенстким домовима познатог под именом студент редар - студента који, већ у тим младим данима још незапочете каријере, показује амбиције да буде први међу једнакима и у сласт спроводи мрвицу моћи поклоњену му у облику кључева дома и благослова управника да проверава своје пријатеље и цимере.
Кухестани, будући да је дом женски, у представи има студенткињу редара, смештену у публици, на сигурном, издвојеном, неугроженом месту, најпре у даљим, па затим у самом првом реду. Назив представе - (Са)слушање - добија још једно значење ако схватимо да се заснива на крајње несигурном доказу, изведеном само на основу варљивог чула слуха, које самоуверено конструише постојање Мушкарца. Непотврђен, а пријављен, Мушкарац тако постаје равноправни лик представе, барем док траје саслушање, током ког, сугестивно, трач постаје истина, илуструјући да механизам сваке расправе функционише по принципу оног што желимо да чујемо, а не оног што особа с којом се расправљамо заиста изговара. Самим тим, расправа је од почетка бесмислена, као и саслушање које се на сцени одвија, јер је веома јасно колико је мало климавих доказа потребно да се изведе велики, стабилан закључак.
Кухестани се поиграва још и чулом вида. Наиме, у току саслушања, сви ликови (па и студенткиња редар) око главе, преко хиџаба, на смену носе камеру, тако да је публици омогућено да на платну у дубини позорнице види и гардеробу иза сцене, степениште којима се до сцене долази, атријум Атељеа 212, па и саму себе, када настаје збуњеност - камера отишла са сцене, а на платну и даље ми. Изгледа да ни чуло вида није тако сигурно. У феноменолошком смислу, закључак о непоузданости чула није нов, као што ни употреба камере на сцени није иновативни редитељски потез, али на врло директан, а једноставан начин, омогућује да провиримо у тај дом и ту, на микро плану, видимо како за осуду, оптужбу и прогон, некад нису потребне политичке одлуке, већ само једно рекла-казала. У овом случају - чула-казала.
Прогон Неде из дома одводи у њену имиграцију у Шведску, а ово у смрт: демокртаска Шведска ће трудној Неди у недостатку видео доказа о прогону одбити азил и тиме је натерати на самоубиство. Неда је, дакле, опет издвојена и никада јој, чини се, није ни било место у систему дома, своје државе, туђе државе, за тренутак чак ни на позорници, са које одлази и лута просторијама Атељеа 212, с тим што, захваљујући камери, не само да осећамо, него и видимо њено присуство. После смрти, глумица која седи у публици преузима њен лик. Она је сада редар, она испитује одраслу Саманех (Елхам Корда) која пред њом стоји на сцени, она изврће њене речи и изнуђује признање о томе да је, петнаест година пре тога, лагала. Разлог те лажи може бити пламичак женске сујете који је у тињао у тинејџерки Саманех, љубоморној што, чак ни измишљен, Мушкарац није њен, него Недин, јер тако је безбедније. Глас свог Мушкарца, Саманех такође може чути, али га ником неће пријавити, чиста је, закон није прекршен, остаје у систему, ушушкана, и све је у реду. Ако већ нема стварног момка, нити ће га измишљени глас у глави донети, треба глас пустити да изађе напоље и створи истину за неког другог.
Без обзира на то што Кухестани нема физичке мушке ликове у представи, глас Мушкарца показује да је и уобразиља лик, зачет у лажи из које излази стварнији него да је отелотворен. Идеје о женској сујети, љубомори, опресивном систему иранске, али и шведске, европске државе, друштву које осуђује без доказа и верује у плодове своје маште нису новина коју ова представа нуди, нити је новина сцена без сценографије, са платном за пренос снимка. Новина је, за иранског редитеља, Мушкарца, говорити о људским правима без помињања људских права и дати могућност кажњавања жени (а не само држави) у руке, а на главу јој, осим хиџаба, ставити и неколико различитих истина (и алат за прислушкивање). Глумачка радња сведена је на дијалог и стајање пред публиком, поротом, али и таква, наизглед испражњена од покрета, динамичнија је него што се чини на први поглед, будући да се радња премешта и ван сцене. Испред улаза у салу Мира Траиловић, налази се слика на штафелају, коју публика има прилике поближе да види у тренутку када је камера на Нединој глави сними, а која приказује две иранске девојке, сакривене хиџабом, у разговору, окренуте једна другој. Заправо, не можемо да тврдимо да разговарају. Још једна обмана наших чула.
Година 2017. У женском студентском дому „Вера Благојевић“ у Београду на снази, вероватно, и даље старо правило. Не могу да тврдим, али могу да измислим, а чак ништа нисам ни чула о томе.
Исте године, на сцени Атељеа 212, у оквиру 51. Битефа, један техерански женски, студентски дом и једна Шведска. То сам видела.
Милица Петровић