Godina 2011. Ženski studentski dom „Vera Blagojević“ u Beogradu. Na snazi drevno pravilo da u domu ne sme da prenoći osoba muškog pola, koja nije brat nekoj od studentkinja.
Ženski studenstki dom Univerziteta u Teheranu. Na snazi zabrana da u domu prenoći osoba muškog pola. Reditelj Amir Reza Kuhestani 2015. na scenu teheranskog pozorišta postavlja tu zabranu, kao i to šta se desi kada se zabrana prekrši.
Međutim, ne postoji tačan dokaz da se zabrana prekršila. Samaneh (Mona Ahmadi), jedna od devojaka, misli da je čula muški glas u sobi druge devojke, Nede (Aina Azaruš). Njena dojava dolazi do organa reda (Mahin Sadri), u srpskim studenstkim domovima poznatog pod imenom student redar - studenta koji, već u tim mladim danima još nezapočete karijere, pokazuje ambicije da bude prvi među jednakima i u slast sprovodi mrvicu moći poklonjenu mu u obliku ključeva doma i blagoslova upravnika da proverava svoje prijatelje i cimere.
Kuhestani, budući da je dom ženski, u predstavi ima studentkinju redara, smeštenu u publici, na sigurnom, izdvojenom, neugroženom mestu, najpre u daljim, pa zatim u samom prvom redu. Naziv predstave - (Sa)slušanje - dobija još jedno značenje ako shvatimo da se zasniva na krajnje nesigurnom dokazu, izvedenom samo na osnovu varljivog čula sluha, koje samouvereno konstruiše postojanje Muškarca. Nepotvrđen, a prijavljen, Muškarac tako postaje ravnopravni lik predstave, barem dok traje saslušanje, tokom kog, sugestivno, trač postaje istina, ilustrujući da mehanizam svake rasprave funkcioniše po principu onog što želimo da čujemo, a ne onog što osoba s kojom se raspravljamo zaista izgovara. Samim tim, rasprava je od početka besmislena, kao i saslušanje koje se na sceni odvija, jer je veoma jasno koliko je malo klimavih dokaza potrebno da se izvede veliki, stabilan zaključak.
Kuhestani se poigrava još i čulom vida. Naime, u toku saslušanja, svi likovi (pa i studentkinja redar) oko glave, preko hidžaba, na smenu nose kameru, tako da je publici omogućeno da na platnu u dubini pozornice vidi i garderobu iza scene, stepenište kojima se do scene dolazi, atrijum Ateljea 212, pa i samu sebe, kada nastaje zbunjenost - kamera otišla sa scene, a na platnu i dalje mi. Izgleda da ni čulo vida nije tako sigurno. U fenomenološkom smislu, zaključak o nepouzdanosti čula nije nov, kao što ni upotreba kamere na sceni nije inovativni rediteljski potez, ali na vrlo direktan, a jednostavan način, omogućuje da provirimo u taj dom i tu, na mikro planu, vidimo kako za osudu, optužbu i progon, nekad nisu potrebne političke odluke, već samo jedno rekla-kazala. U ovom slučaju - čula-kazala.
Progon Nede iz doma odvodi u njenu imigraciju u Švedsku, a ovo u smrt: demokrtaska Švedska će trudnoj Nedi u nedostatku video dokaza o progonu odbiti azil i time je naterati na samoubistvo. Neda je, dakle, opet izdvojena i nikada joj, čini se, nije ni bilo mesto u sistemu doma, svoje države, tuđe države, za trenutak čak ni na pozornici, sa koje odlazi i luta prostorijama Ateljea 212, s tim što, zahvaljujući kameri, ne samo da osećamo, nego i vidimo njeno prisustvo. Posle smrti, glumica koja sedi u publici preuzima njen lik. Ona je sada redar, ona ispituje odraslu Samaneh (Elham Korda) koja pred njom stoji na sceni, ona izvrće njene reči i iznuđuje priznanje o tome da je, petnaest godina pre toga, lagala. Razlog te laži može biti plamičak ženske sujete koji je u tinjao u tinejdžerki Samaneh, ljubomornoj što, čak ni izmišljen, Muškarac nije njen, nego Nedin, jer tako je bezbednije. Glas svog Muškarca, Samaneh takođe može čuti, ali ga nikom neće prijaviti, čista je, zakon nije prekršen, ostaje u sistemu, ušuškana, i sve je u redu. Ako već nema stvarnog momka, niti će ga izmišljeni glas u glavi doneti, treba glas pustiti da izađe napolje i stvori istinu za nekog drugog.
Bez obzira na to što Kuhestani nema fizičke muške likove u predstavi, glas Muškarca pokazuje da je i uobrazilja lik, začet u laži iz koje izlazi stvarniji nego da je otelotvoren. Ideje o ženskoj sujeti, ljubomori, opresivnom sistemu iranske, ali i švedske, evropske države, društvu koje osuđuje bez dokaza i veruje u plodove svoje mašte nisu novina koju ova predstava nudi, niti je novina scena bez scenografije, sa platnom za prenos snimka. Novina je, za iranskog reditelja, Muškarca, govoriti o ljudskim pravima bez pominjanja ljudskih prava i dati mogućnost kažnjavanja ženi (a ne samo državi) u ruke, a na glavu joj, osim hidžaba, staviti i nekoliko različitih istina (i alat za prisluškivanje). Glumačka radnja svedena je na dijalog i stajanje pred publikom, porotom, ali i takva, naizgled ispražnjena od pokreta, dinamičnija je nego što se čini na prvi pogled, budući da se radnja premešta i van scene. Ispred ulaza u salu Mira Trailović, nalazi se slika na štafelaju, koju publika ima prilike pobliže da vidi u trenutku kada je kamera na Nedinoj glavi snimi, a koja prikazuje dve iranske devojke, sakrivene hidžabom, u razgovoru, okrenute jedna drugoj. Zapravo, ne možemo da tvrdimo da razgovaraju. Još jedna obmana naših čula.
Godina 2017. U ženskom studentskom domu „Vera Blagojević“ u Beogradu na snazi, verovatno, i dalje staro pravilo. Ne mogu da tvrdim, ali mogu da izmislim, a čak ništa nisam ni čula o tome.
Iste godine, na sceni Ateljea 212, u okviru 51. Bitefa, jedan teheranski ženski, studentski dom i jedna Švedska. To sam videla.
Milica Petrović