Битеф на филму

Није сваки крај тужан

Године 1976. славили смо десет узбудљивих година Битефа. А тај десети Битеф био је слављенички и по броју и по квалитету прилога, и по значају и слави његових учесника, а био је и Театар нација.

Но, Мири Траиловић и Јовану Ћирилову то није било довољно, размислили су и досетили се да би погодан слављенички прилог Фестивалу били филмови повезани са театром. Радила сам на филму, у Фесту, на реализацији програма, мувала се по позоришту, преводила словеначке представе на Битефу, пријатељевала с Миром и Јованом, те сам вероватно зато била за њих природан избор за реализацију те идеје.

Одабрала сам прилоге и добила скоро све што сам тражила, чак и салу СКЦ-а. Успех је био неочекиван. Програм је трајао од завршетка представа на Битефу, дакле, од поноћи, па до 5 сати ујутро. Сала је била пуна, па је одлучено да „Битеф на филму“ постане стална пратећа манифестација.

Трајало је то четрдесет година.

У једном тренутку публика је почела да се осипа.

Зашто?

У Београду/Југославији 1976. постојала су два ТВ канала која нису емитовала програм 24 часа; у том тренутку нема видеа, ДВД-а, пејџера, интернета, мобилних и смарт телефона, Јутјуба; не бомбардују нас информацијама, а они којима су оне потребне морају да се помуче да до њих дођу.

Те 1976. године сам саветнику за културу Немачке амбасаде Кристофу Брумеру дала списак представа нама већ добро познатих аутора за које сам знала да су снимљене. Тада се још углавном снимало на филмску траку 35 и 16 мм. Два месеца пред почетак Битефа, г. Брумер је стигао у мој стан са шофером који је носио ТВ апарате и неколико мени непознатих већих и мањих кутија. Рекао је: „То је видео.“ У паници сам отрчала до Телевизије, Александру Лују Тодоровићу, стручњаку за телекомуникације. Објаснио ми је да је то техника у развоју, у Београду је већ има двоје-троје људи, рекао је, и постоји неколико система и неколико формата итд. Научили су ме да рукујем том новином. Мислим да је тада у Београду први пут јавно приказан програм на видеу. Људи су ми прилазили и питали шта је то.

Наставили смо - ја да организујем Битеф на филму, а техника да напредује.

И стигли смо до данашњих дана када је лако доћи до информација, када се радије гледају програми у кући на каучу уз грицкалице и пиће. Од компјутера и смарт телефона се многи не одвајају. Виђала сам на Коларцу на концертима и у позоришту понеког како се заваљен у седишту забавља својим миљеником и не прати шта се на позорници одвија.

Зато се осула публика, а без публике нема и не треба да буде Битефа на филму.

Када се донесе таква одлука, природно је одлутати у прошлост, присећати се онога што се дешавало и радило. Код куће имам мапу с документацијом о свим Битефима на филму. Прелистала сам је и присетила се многих догађаја, прилога, и како сам их набављала, како су били прихватани од гледалаца, шта је о њима писано. На своје велико изненађење, схватила сам нешто чега нисам била свесна: огромног броја прилога, сјајних аутора и протагониста и богатства информација које је Битеф на филму понудио својој публици.

Заклопила сам мапу. Са задовољством сам констатовала да је један сегмент Битефа - Битеф на филму, са успехом обавио свој задатак.

Није сваки крај тужан.

Вера Коњовић