Bitef na filmu

Nije svaki kraj tužan

Godine 1976. slavili smo deset uzbudljivih godina Bitefa. A taj deseti Bitef bio je slavljenički i po broju i po kvalitetu priloga, i po značaju i slavi njegovih učesnika, a bio je i Teatar nacija.

No, Miri Trailović i Jovanu Ćirilovu to nije bilo dovoljno, razmislili su i dosetili se da bi pogodan slavljenički prilog Festivalu bili filmovi povezani sa teatrom. Radila sam na filmu, u Festu, na realizaciji programa, muvala se po pozorištu, prevodila slovenačke predstave na Bitefu, prijateljevala s Mirom i Jovanom, te sam verovatno zato bila za njih prirodan izbor za realizaciju te ideje.

Odabrala sam priloge i dobila skoro sve što sam tražila, čak i salu SKC-a. Uspeh je bio neočekivan. Program je trajao od završetka predstava na Bitefu, dakle, od ponoći, pa do 5 sati ujutro. Sala je bila puna, pa je odlučeno da „Bitef na filmu“ postane stalna prateća manifestacija.

Trajalo je to četrdeset godina.

U jednom trenutku publika je počela da se osipa.

Zašto?

U Beogradu/Jugoslaviji 1976. postojala su dva TV kanala koja nisu emitovala program 24 časa; u tom trenutku nema videa, DVD-a, pejdžera, interneta, mobilnih i smart telefona, Jutjuba; ne bombarduju nas informacijama, a oni kojima su one potrebne moraju da se pomuče da do njih dođu.

Te 1976. godine sam savetniku za kulturu Nemačke ambasade Kristofu Brumeru dala spisak predstava nama već dobro poznatih autora za koje sam znala da su snimljene. Tada se još uglavnom snimalo na filmsku traku 35 i 16 mm. Dva meseca pred početak Bitefa, g. Brumer je stigao u moj stan sa šoferom koji je nosio TV aparate i nekoliko meni nepoznatih većih i manjih kutija. Rekao je: „To je video.“ U panici sam otrčala do Televizije, Aleksandru Luju Todoroviću, stručnjaku za telekomunikacije. Objasnio mi je da je to tehnika u razvoju, u Beogradu je već ima dvoje-troje ljudi, rekao je, i postoji nekoliko sistema i nekoliko formata itd. Naučili su me da rukujem tom novinom. Mislim da je tada u Beogradu prvi put javno prikazan program na videu. Ljudi su mi prilazili i pitali šta je to.

Nastavili smo - ja da organizujem Bitef na filmu, a tehnika da napreduje.

I stigli smo do današnjih dana kada je lako doći do informacija, kada se radije gledaju programi u kući na kauču uz grickalice i piće. Od kompjutera i smart telefona se mnogi ne odvajaju. Viđala sam na Kolarcu na koncertima i u pozorištu ponekog kako se zavaljen u sedištu zabavlja svojim miljenikom i ne prati šta se na pozornici odvija.

Zato se osula publika, a bez publike nema i ne treba da bude Bitefa na filmu.

Kada se donese takva odluka, prirodno je odlutati u prošlost, prisećati se onoga što se dešavalo i radilo. Kod kuće imam mapu s dokumentacijom o svim Bitefima na filmu. Prelistala sam je i prisetila se mnogih događaja, priloga, i kako sam ih nabavljala, kako su bili prihvatani od gledalaca, šta je o njima pisano. Na svoje veliko iznenađenje, shvatila sam nešto čega nisam bila svesna: ogromnog broja priloga, sjajnih autora i protagonista i bogatstva informacija koje je Bitef na filmu ponudio svojoj publici.

Zaklopila sam mapu. Sa zadovoljstvom sam konstatovala da je jedan segment Bitefa - Bitef na filmu, sa uspehom obavio svoj zadatak.

Nije svaki kraj tužan.

Vera Konjović