ОЛИМП: У СЛАВУ КУЛТА ТРАГЕДИЈЕ – ПРЕДСТАВА ОД 24 САТА

На основу мишљења угледних критичара и, пре свега, реакција гледалаца у градовима у којима се играо овај сценски спектакл, слободно се може рећи да је пројект Олимп: у славу култа трагедије – представа од 24 сата чувеног белгијског редитеља Јана Фабра један од најзначајнијих догађаја савременог театра. У контексту 51. Битефа, представа дешифрује сва значења његовог концепта (и слогана): „епског" – сам материјал потиче из епова (и, шире, митова), приповедачког, а не драмског модуса с дугим трајањем (она заиста траје 24 сата), а „трип" као путовање у, овог пута, античку митску прошлост, заправо је колоквијални израз за омамљујуће, хипнотичко стање у које нас уводе представе ове дужине и оваквог сценског израза. Представа има структуру концерта на ком се, без посебне драматуршке логике и развоја, нижу сцене засноване на целокупној античкој митској грађи, како на оној обрађеној у Хомеровим еповима, тако и на оној коју су артикулисала тројица великих грчких трагичара. Конферансије овог програма је једно провокативно, бескрајно шармантно и заводљиво отеловљење самог бога Диониса, заштитника трагедије и позоришта. И, заиста, представа је изразито дионизијске природе, у тим засебним сценским целинама смењују се халуцинантни призори екстазе, телесног изнуривања, оргија, најузвишеније поезије, али превасходно крајње узбудљиве визуелне и духовне лепоте и слободе, те снаге и радости живота.

О ПРЕДСТАВИ

Овде је реч о човечанству и рођењу трагедије у својој елементарној форми: сакаћење, разврат, прочишћење. Препознајемо обрисе прича и ликова из грчких трагедија, блиске, а ипак веома удаљене. Фабр разоткрива несавршеност ових ликова, све док не остану у дроњцима, скрхани насиљем, хомеровским смехом и екстазом. Олимп није модернизована верзија грчке трагедије. То је испитивање немогућности да се прикаже оно што нас сакати, а потом прочишћава. Уз саму трагедију, важну улогу игра и време. Шта је време у позоришту? Шта се дешава када се време развуче? Фабр интензивира садашњи тренутак, то позоришно вечито овде и сада, чинећи то у вртлогу слика које гледаоца увлаче у другачији модел искуства времена, у неку врсту временског лавиринта. Фабр на сцену уводи четири генерације и 27 извођача, како би нам представио сваку димензију свог позоришног стваралаштва. Говор извођача прожет је оклевањем, тишином и самртним ропцем, тај говор који се, повремено, своди тек на врисак. Извођачи плешу и крећу се гоњени неком немом унутарњом силом. На сцени се и буде и спавају. Фабр гради своје призоре од њихових украдених снова, чинећи то 24 сата без престанка и као резултат ствара омаж узвишеној лепоти својих извођача.

О АУТОРИМА:

ЈАН ФАБР (1958) сматра се једним од најиновативнијих и најсвестранијих савремених уметника. Током протеклих тридесет година, радио је као визуелни уметник, позоришни стваралац и аутор. Касних седамдесетих, млади Фабр постаје уметничка сензација на пољу извођачких уметности. Хаос и дисциплина, понављање и лудило, метаморфоза и анонимност, главне су карактеристике његовог театра. Био је селектор фестивала у Авињону 2005. године. Аутор је низа дела из области позоришта, која су преведена и објављена широм света. С временом је створио изузетан опус у области визуелних уметности. Привукао је пажњу јавности радовима као што су Замак Тиволи (1990), Рај ужитка (2002), фреском на плафону Собе огледала у Краљевској палати у Бриселу, сачињеном од покрилаца зелених скарабеја, а такође и скулптурама на отвореном. Творац је низа запажених изложби и први живи уметник који је излагао у Лувру (Анђео преображења, 2008), као и у Ермитажу, у Санкт Петербургу (2016).

ДАГ ТАЛДМАН (1968), белгијски композитор и музичар. Студирао је композицију и гитару у Џез студију Антверпен, где је учио од музичара као што су Пјер ван Дормел, Филип Катрин и Дејвид Крејн. Године 2002, формира бенд A Brand, који је снимио пет студијских албума и наступао широм Европе, Сједињених Америчких Држава и Канаде. Свирао је на многим фестивалима, као што су Werchter, Eurosonic, Lowlands и South By Southwest. Ради и као музички продуцент, задужен за аранжирање и снимање за разне бендове. Протеклих двадесет пет година, компоновао је за неколико позоришних продукција и филмова. Ово је његова пета сарадња са Фабром; такође је компоновао и изводио музику за Док год је свету потребна ратничка душа (2001), Ја сам Санг (2001), Оргија толеранције (2008) и Прометеј Пејзаж II (2010).

ЈЕРУН ОЛИСЛАГЕРС (1967), белгијски писац који живи и ради у Антверпену. Током двадесетогодишње каријере опробао се у многим уметностима - писао је за позориште, као и прозу, колумне и филмске сценарије. Неколико његових драма које су преведене на немачки - међу којима су Дубоко у рупи, а и свиња трага (2002) и Крваво месарево срце (2004) - објавила је издавачка кућа Ferlag der Autoren. Олислагерс ужива у извођењу сопствених прозних текстова с којима је неколико пута ишао на турнеје. У оквиру друштвеног ангажмана којем је, такође, посвећен, организовао је неколико активности инспирисаних покретима Occupy и Indignado. Недавно је добио награду Arkprijs voor het Vrije Woord (намењена онима који се истичу у слободи говора), као и фламанско-холандску награду Edmond Hustinckx за своју целокупну позоришну каријеру. Ово је његова друга сарадња са Јаном Фабром; претходно је писао текст за Прометеј Пејзаж II (2010).

ИЗВОДИ ИЗ КРИТИКА:

Како је то напорно за глумце! Двадесет четири сата непрекидног рата, цептећег плеса, страсних расправа, хумористичног курса јоге: обредна и трагична, емпатична представа. Неколико комичнх пијаних оргија, ситраки који се игра без одеће, вежбе издржљивости - са ланцима уместо конопаца које трају невероватних двадесет минута, праћене снажним ратним повицима. Глмци изнова и изнова долазе до тачке исцпљености - највећи број њих изгледају веома утренирано: здраво, активно и издефинисано до последњег мишића.

Улрих Зајдлер, Берлинер цајтунг

Фабр нас уводи у атмосферу трагедије, у време ван времена, у коме свака реч оџвања у вечности, а покрет се уписује у садашњост. Задивљујућа је храброст аутора и посвећеност ансамбла који су креирали и изводе сцене у којима као да је време стало. Облачење, свлачење, фарбање, прерушавање, прање, лизање сладоледа, подизање мушког полног органа или декорисање цветним латицама женског, раскриљеног ка публици, све се одвијало у реалном времену, али и спорије - ритуално, посвећено, присутно.“

Тина Перић, Политика, Културни додатак

Планина Олимп је магматично, апокалиптично, грчевито и трепераво дело које поред самог трајања (неизбежни су моменти умора, као и емотивности) одише модерношћу позоришног поступка… Свиђала вам се или не, Планина Олимп представља нешто потпуно изузетно у позоришту. Та ‘’изузетност’’, свиђала вам се или не, богатство је за свакога.’’

Ана Бандетини, Република

Својом мамутском представом, Фабр испоручује сјајан, моћан и, на више начина, јединствен приказ митова и легенд. Он нема намеру да модернизује или да се бави проблемима садашњице. Али, у исто време, он није заинтересован ни да демонстрира класицизам. Ово је чежња за безвременим, рођена из супротних вредности прошлости и садашњости која Фабровом позоришту даје тако снажан израз.’’

Симон Штраус, Франкфуртер алгемајне цајтунг