OLIMP: U SLAVU KULTA TRAGEDIJE – PREDSTAVA OD 24 SATA

Na osnovu mišljenja uglednih kritičara i, pre svega, reakcija gledalaca u gradovima u kojima se igrao ovaj scenski spektakl, slobodno se može reći da je projekt Olimp: u slavu kulta tragedije – predstava od 24 sata čuvenog belgijskog reditelja Jana Fabra jedan od najznačajnijih događaja savremenog teatra. U kontekstu 51. Bitefa, predstava dešifruje sva značenja njegovog koncepta (i slogana): „epskog" – sam materijal potiče iz epova (i, šire, mitova), pripovedačkog, a ne dramskog modusa s dugim trajanjem (ona zaista traje 24 sata), a „trip" kao putovanje u, ovog puta, antičku mitsku prošlost, zapravo je kolokvijalni izraz za omamljujuće, hipnotičko stanje u koje nas uvode predstave ove dužine i ovakvog scenskog izraza. Predstava ima strukturu koncerta na kom se, bez posebne dramaturške logike i razvoja, nižu scene zasnovane na celokupnoj antičkoj mitskoj građi, kako na onoj obrađenoj u Homerovim epovima, tako i na onoj koju su artikulisala trojica velikih grčkih tragičara. Konferansije ovog programa je jedno provokativno, beskrajno šarmantno i zavodljivo otelovljenje samog boga Dionisa, zaštitnika tragedije i pozorišta. I, zaista, predstava je izrazito dionizijske prirode, u tim zasebnim scenskim celinama smenjuju se halucinantni prizori ekstaze, telesnog iznurivanja, orgija, najuzvišenije poezije, ali prevashodno krajnje uzbudljive vizuelne i duhovne lepote i slobode, te snage i radosti života.

O PREDSTAVI

Ovde je reč o čovečanstvu i rođenju tragedije u svojoj elementarnoj formi: sakaćenje, razvrat, pročišćenje. Prepoznajemo obrise priča i likova iz grčkih tragedija, bliske, a ipak veoma udaljene. Fabr razotkriva nesavršenost ovih likova, sve dok ne ostanu u dronjcima, skrhani nasiljem, homerovskim smehom i ekstazom. Olimp nije modernizovana verzija grčke tragedije. To je ispitivanje nemogućnosti da se prikaže ono što nas sakati, a potom pročišćava. Uz samu tragediju, važnu ulogu igra i vreme. Šta je vreme u pozorištu? Šta se dešava kada se vreme razvuče? Fabr intenzivira sadašnji trenutak, to pozorišno večito ovde i sada, čineći to u vrtlogu slika koje gledaoca uvlače u drugačiji model iskustva vremena, u neku vrstu vremenskog lavirinta. Fabr na scenu uvodi četiri generacije i 27 izvođača, kako bi nam predstavio svaku dimenziju svog pozorišnog stvaralaštva. Govor izvođača prožet je oklevanjem, tišinom i samrtnim ropcem, taj govor koji se, povremeno, svodi tek na vrisak. Izvođači plešu i kreću se gonjeni nekom nemom unutarnjom silom. Na sceni se i bude i spavaju. Fabr gradi svoje prizore od njihovih ukradenih snova, čineći to 24 sata bez prestanka i kao rezultat stvara omaž uzvišenoj lepoti svojih izvođača.

O AUTORIMA:

JAN FABR (1958) smatra se jednim od najinovativnijih i najsvestranijih savremenih umetnika. Tokom proteklih trideset godina, radio je kao vizuelni umetnik, pozorišni stvaralac i autor. Kasnih sedamdesetih, mladi Fabr postaje umetnička senzacija na polju izvođačkih umetnosti. Haos i disciplina, ponavljanje i ludilo, metamorfoza i anonimnost, glavne su karakteristike njegovog teatra. Bio je selektor festivala u Avinjonu 2005. godine. Autor je niza dela iz oblasti pozorišta, koja su prevedena i objavljena širom sveta. S vremenom je stvorio izuzetan opus u oblasti vizuelnih umetnosti. Privukao je pažnju javnosti radovima kao što su Zamak Tivoli (1990), Raj užitka (2002), freskom na plafonu Sobe ogledala u Kraljevskoj palati u Briselu, sačinjenom od pokrilaca zelenih skarabeja, a takođe i skulpturama na otvorenom. Tvorac je niza zapaženih izložbi i prvi živi umetnik koji je izlagao u Luvru (Anđeo preobraženja, 2008), kao i u Ermitažu, u Sankt Peterburgu (2016).

DAG TALDMAN (1968), belgijski kompozitor i muzičar. Studirao je kompoziciju i gitaru u Džez studiju Antverpen, gde je učio od muzičara kao što su Pjer van Dormel, Filip Katrin i Dejvid Krejn. Godine 2002, formira bend A Brand, koji je snimio pet studijskih albuma i nastupao širom Evrope, Sjedinjenih Američkih Država i Kanade. Svirao je na mnogim festivalima, kao što su Werchter, Eurosonic, Lowlands i South By Southwest. Radi i kao muzički producent, zadužen za aranžiranje i snimanje za razne bendove. Proteklih dvadeset pet godina, komponovao je za nekoliko pozorišnih produkcija i filmova. Ovo je njegova peta saradnja sa Fabrom; takođe je komponovao i izvodio muziku za Dok god je svetu potrebna ratnička duša (2001), Ja sam Sang (2001), Orgija tolerancije (2008) i Prometej Pejzaž II (2010).

JERUN OLISLAGERS (1967), belgijski pisac koji živi i radi u Antverpenu. Tokom dvadesetogodišnje karijere oprobao se u mnogim umetnostima - pisao je za pozorište, kao i prozu, kolumne i filmske scenarije. Nekoliko njegovih drama koje su prevedene na nemački - među kojima su Duboko u rupi, a i svinja traga (2002) i Krvavo mesarevo srce (2004) - objavila je izdavačka kuća Ferlag der Autoren. Olislagers uživa u izvođenju sopstvenih proznih tekstova s kojima je nekoliko puta išao na turneje. U okviru društvenog angažmana kojem je, takođe, posvećen, organizovao je nekoliko aktivnosti inspirisanih pokretima Occupy i Indignado. Nedavno je dobio nagradu Arkprijs voor het Vrije Woord (namenjena onima koji se ističu u slobodi govora), kao i flamansko-holandsku nagradu Edmond Hustinckx za svoju celokupnu pozorišnu karijeru. Ovo je njegova druga saradnja sa Janom Fabrom; prethodno je pisao tekst za Prometej Pejzaž II (2010).

IZVODI IZ KRITIKA:

Kako je to naporno za glumce! Dvadeset četiri sata neprekidnog rata, ceptećeg plesa, strasnih rasprava, humorističnog kursa joge: obredna i tragična, empatična predstava. Nekoliko komičnh pijanih orgija, sitraki koji se igra bez odeće, vežbe izdržljivosti - sa lancima umesto konopaca koje traju neverovatnih dvadeset minuta, praćene snažnim ratnim povicima. Glmci iznova i iznova dolaze do tačke iscpljenosti - najveći broj njih izgledaju veoma utrenirano: zdravo, aktivno i izdefinisano do poslednjeg mišića.

Ulrih Zajdler, Berliner cajtung

Fabr nas uvodi u atmosferu tragedije, u vreme van vremena, u kome svaka reč odžvanja u večnosti, a pokret se upisuje u sadašnjost. Zadivljujuća je hrabrost autora i posvećenost ansambla koji su kreirali i izvode scene u kojima kao da je vreme stalo. Oblačenje, svlačenje, farbanje, prerušavanje, pranje, lizanje sladoleda, podizanje muškog polnog organa ili dekorisanje cvetnim laticama ženskog, raskriljenog ka publici, sve se odvijalo u realnom vremenu, ali i sporije - ritualno, posvećeno, prisutno.“

Tina Perić, Politika, Kulturni dodatak

Planina Olimp je magmatično, apokaliptično, grčevito i treperavo delo koje pored samog trajanja (neizbežni su momenti umora, kao i emotivnosti) odiše modernošću pozorišnog postupka… Sviđala vam se ili ne, Planina Olimp predstavlja nešto potpuno izuzetno u pozorištu. Ta ‘’izuzetnost’’, sviđala vam se ili ne, bogatstvo je za svakoga.’’

Ana Bandetini, Republika

Svojom mamutskom predstavom, Fabr isporučuje sjajan, moćan i, na više načina, jedinstven prikaz mitova i legend. On nema nameru da modernizuje ili da se bavi problemima sadašnjice. Ali, u isto vreme, on nije zainteresovan ni da demonstrira klasicizam. Ovo je čežnja za bezvremenim, rođena iz suprotnih vrednosti prošlosti i sadašnjosti koja Fabrovom pozorištu daje tako snažan izraz.’’

Simon Štraus, Frankfurter algemajne cajtung